Ove godine navršava se punih 45 godina od izdavanja prvog mini LP-ija ili EP-ija sastava VIS Idoli. Nakon što ih je šira javnost upoznala sa više nego zapaženim singlom Maljčiki, kao i to da su se sa istom numerom pojavili i na nekim evropskim top listama za koje su smatrani da dolaze iz tadašnjeg SSSR-a, te veoma zanimljivom i b stranom singla sa numerom Retko te viđam sa devojkama, na vinil stavili su šest svojih novih numera, tačnije četiri autorske teme i dve obrade.
Mini LP otvara Divljanova numera Dok dobuje kiša (u ritmu tam tama), nežno umerenog ritma, ljubavna pesma za neko nedeljno kišno popodne pisana, višeglasno pevanje daje joj poseban filing u tih tri i po minuta svirke. Za njom sledi numera Zašto su današnje devojke ljute fantastičnog ritma, prava klasična rokenrol tema, sa ritmikom koja malo koga ostavlja ravnodušnog. Inače, temu potpisuju Šaper i Divljan. Prvu stranu albuma zatvara obrada numere Devojko mala. U savremenom obliku, udahnut je nov život nekadašnjem hitu Đuze Stoiljkovića iz filma Ljubav i moda iz 1958. godine.
Drugu stranu albuma otvara Šaperova numera Ime da da. Interesantna vokalna interpretacija i brz ritam drže troipominutnu pažnju slušaoca. Nakon nje sledi ljubavna numera Malena, nadahnut i zanimljiv spev Vlade Divljana u preko šest minuta trajanja. Mešavina pevanja, natpevavanja i recitacije u jednom zanimljivom baladnom obliku, bajkovitog sadržaja, nudi jedno tiho umirujuće sećanje svih onih koji su ikada voleli. Mini album zatvara obrada numere Čak Berija Come on, odnosno Hajde! U tih dvadesetak minuta muzike bend je lagano ulazio u sasvim ozbiljne muzičke vode, a naravno da će zablistati sa svojim prvim pravim albumom Odbrana i poslednji dani. Producent mini albuma bio je Piko Stančić, ujedno je i dizajnirao omot albuma, sa napomenom da je za naslovnu stranu istog uzet Crveni akt Amedea Modiljanija. Album je snimljen u tada čuvenom studiju Druga maca Enca Lesića. Nebojša Krstić, Srđan Šaper, Zdenko Kolar, Boža Jovanović i Vlada Divljan su oni koji su izneli mini album na svojim plećima, uz pomoć Maksa i Kuzme iz grupe Film. Ne znam da li je novi talas iznedrio nešto najlepše na ovim našim prostorima, ali je zaista bilo neupitno prijateljstvo između raznih bendova iz tadašnje nam domovine.
Međutim, bilo bi nepravedno da posebno ne pomenem čoveka koji je, ne samo izmislio bend Idoli, već koji je svojim viđenjem muzike, teksta i sveopšte lepote rokenrola, dao jedno novo viđenje istog. Ni nežnije osobe, ni interesantnijeg lika koji se pojavio na muzičkoj sceni osamdesetih godina prošlog stoleća, ni umerenijeg poete s početka ovog veka, ni raznobojnijeg stvaraoca protkanog nitima najiintimnije proze, čovek koji je svirao sve, od džeza do rokenrola, od pozorišnih predstava do filmske muzike, jedan od najelegantnijih kreatora muzike na širim regionalnim prostorima, ne mislim samo na ex mi domovinu, vrstan poznavalac ljudske duše… I tu mogu stati. Ne zato što ne bih mogao dalje nabrajati u vezi muzičko-poetskog statusa muzičara kojeg ću pomenuti, već zato što za njega postoji samo jedna reč koja sve ovo drugo upija, sve drugo sadrži u par slogova vezanih za ličnost čoveka koji je mogao sve, ali gospodar vremena mu nije dozvolio da sav svoje talenat i marljiv rad iskaže do kraja – Gospodin Vlada Divljan.
Naravno uvek je prva pomisao na "Idole" i album "Odbrana i poslednji dani", možda i najkvalitetnijeg, a svakako najinteresantnijeg, vinilnog izdanja u izdavaštvu diskografske kuće kojoj su pripadali. Album je, pogotovo za to doba, veoma neobično dizajniran i izuzetno kvalitetno muzički produciran. No, o tome je već odavno gotovo sve napisano, a svi muzički kritičari se slažu u jednom, navedeni album je svakako u prvih deset albuma ikada izdatih na ovim prostorima. Može vam sve svidjati ili ne, ono što je Vlada radio sa "Idolima" ali je nesporno da je na muzičku scenu uneo niz novina, što tekstualno, što muzički, što scenski, ali kada sve to sagledate kao jednu celinu, shvatite koliko je Vlada Divljan bio veliki umetnik. Tih, skroman i nenametljiv. Sa njegovih usana nikada niste mogli čuti nijednu, ne samo ružnu reč, nego i reč koju biste mogli izokrenuti protiv njega, spinovanje povodom njega je nemoguća misija. Njegovi tekstovi, kao i sama komunikacija, su jasni, precizni i jezgroviti. Poezija njegovih ljubavnih pesama je iskrena, lagana i kao da se obraća svim zaljubljenim srcima na planeti. Ali, onako gordo, valovito, kao da u istima celog sebe daje na poklon. Njegovi snovi su bili nebeski, tiho lepršavi u nežnim bojama vezani za okvir navedenog umetnika, poput tužnog životnog rama koji mu nije dozvolio da sebe iskaže do kraja. Jedan je od retkih koji je sa neskrivenim emocijama edukovao i najmladje rokenrolu. Giletov i njegov album "Rokenrol za decu" je nešto najlepše što sam ikada čuo. Brijantno urađen bukvar roka za decu je jedan od neizbrisivih tragova koje je ostavio, kroz dečje pesmice i rokenrol, dao im je smernice za ceo život. Siguran sam da je dobar deo dece to i prihvatio kroz sopstveni život. Ali to su nenametljivi ljudi, osobe koje su razumele samu srž rokenrola i pokušali da žive svoj tihi unutrašnji život skromno, ali bez kompromisa. No, bitan je početak, a njega je omogućio Vlada, približivši mališanima da okicama od početka pokušaju videti neki bolji i pravedniji svet. Naravno da isto važi i za njihovo sledeće izdanje "Rokenrol bukvar". Poslednje Vladino ostvarenje nosi naslov "Čekaj me, ja sigurno neću doći" iz 2009. godine. Na žalost, velikog umetnika više nema. Njegovo poslednje obitavanje na ovom nerazumnom i nemuštom svetu bilo u Beču, gde je 5. marta 2015., nakon duže bolesti, preminuo. Tihi čovek iz kraja, vladar sopstvenih osećanja, emotivno visoko nadogradjena ličnost, uvek rado vidjen gost na bilo kojoj muzičkoj sceni gde se pojavio, našao je svoj mir i odživeo svoju nebesku temu. Sam, skroman, ali umetnički nedodirljiv, pravi Gospodin. Nebesa su njegovo merilo za sreću…