Prošle nedelje, 24. maja, Bob Dilan je proslavio 85. rođendan. Muzičar, pesnik, gitarista – multiumetnik i neponovljiva veličina, Dilan je od 1962. do 2023. godine objavio 40 studijskih albuma.
Njegovo stvaralaštvo karakteriše moćna reč, koja može biti laka kao perce ili teška kao okov, nežna kao svila ili gruba kao težačke ruke. Reč je ono što izdvaja čoveka, veza između misli i pokreta, koja prijanja uz čast i obraz.
Od pamtiveka ljudi su težili da zabeleže reč, a sa osavremenjavanjem pisma, ona je postala dostupnija. Posebno je dragocena zabeležena reč koja ima smisla i upućuje na opšteprihvaćene vrednosti. Poetsko kazivanje, uz muziku, pokreće ljude, prija, godi, a ponekad i zaboli. Vreme, kao tužni faktor, iskristališe misli i dela, dajući kritiku za sve što smo radili ili nismo.
Čast je predstaviti nobelovca, muzičara, poetu, buntovnika i sledbenika ljubavi i istine. Boba Dilana, odnosno Roberta Alena Zimermana, mnogi smatraju poetom u rok stvaralaštvu. Njegove reči su teške, opore, surove, ali istinite, odzvanjaju i opominju kuda idemo i zašto smo tu gde smo.
Dilan je stao uz književne veličine kao što su Kipling, Tagora, Šo, Hese, Hemingvej, Kami, Sartr i Ivo Andrić. U muzičkom svetu, on je nemerljiva veličina, rame uz rame sa elitom svetskog rokenrola. Pre deset godina, književni svet je priznao vrhunskog poetu, majstora reči.
Njegova reč je snažna, peče poput vatre i ledi one protiv kojih je digao glas. U jednom momentu, njegova pesma pokrenula je svet, bila je plamteći bljesak u nezadovoljstvu mladih šezdesetih godina prošlog veka. Iako možda nije bio vrhunski gitarista ili pevač, njegova reč je bila opora, puna besa i istine, koja je tadašnji establišment itekako zabolela.
Nije bio sanjar ni mističan, ali je plenio svojom neobičnošću. Od prvog albuma 1962. godine, ostavio je neizbrisiv trag u muzici i poeziji. Pamtiće ga po Reči, sa velikim R, koja opija, ima smisao i poruku.
Njegovo stvaralaštvo odlikuje bluz motiv, senka tuge, ćudljivost i povremena oholost, svestan svoje veličine. Dilan je zaslužio Nobelovu nagradu kao vrhunac svoje poetičnosti, spoj mladalačkog bunta i iskustva. Tonovi njegove gitare i klavira bole, otvaraju dušu, a reči režu.
Njegov album „Slow train“ iz 1979. godine i istoimena numera, govore o sporom vozu koji stiže, kao i život, na kraju na odredište. Važno je znati gde i s kim idemo.
Sva poetičnost u njegovoj ranoj muzičkoj fazi otkriva hod gradskog kauboja. Njegovi stihovi o svakodnevnom životu mladića, vapaj su kroz pustinjsku preriju samotnog čoveka. Tekstovi su mu obično, ali nadahnuto, predstavljaju jasno izražen stav i ukaz ka otuđenosti i beznadežnosti savremenog čoveka.
U poslednjim albumima primećuje se umor, beznadežnost i tišina, bez poleta i vatre. Dilan ima svoje viđenje današnjice, na nama je da ga prihvatimo ili ne. On svojim putem gazi.
Autor teksta ističe da su njegovi tekstovi odraz ličnog stava, pisani pristupačnim jezikom, uz podršku opstanku rokenrola.