Globalna temperatura raste, a Srbija se zagreva brže od svetskog proseka, što stavlja domaće voćarstvo pred ozbiljne izazove. Nekada stabilne klimatske prilike zamenile su nagle promene: zime sa manje snega, rani početak vegetacije već u februaru i martu, a zatim kasni mrazevi koji uništavaju useve pre nego što sezona i počne.
Uticaj klimatskih promena varira od voćne vrste do vrste, ali nijedna nije pošteđena.
Jabuka i šljiva, iako otpornije, trpe zbog nedostatka vode tokom leta i toplotnih talasa koji oštećuju plodove i uzrokuju prevremeno opadanje.
Malina, kao "kraljica" srpskog voćarstva, najteže podnosi klimatski stres. U zapadnoj Srbiji, centru proizvodnje, kombinacija letnjih suša i ekstremnih pljuskova dovodi do truljenja korena i smanjenja prinosa.
Breskva i trešnja, zbog ranog cvetanja usled toplih zima i proleća, prve su na udaru kasnih prolećnih mrazeva. Cvetovi i tek formirani plodovi stradaju i pri blagim minusima, što ponekad ostavlja voćnjake potpuno bez roda.
Najugroženije voćarske regije uključuju zapadnu Srbiju (Arilje, Ivanjica, Valjevo), ključnu za jagodasto voće, i Šumadiju i Pomoravlje, poznate po jabukama, šljivama i breskvama, koje su izložene toplotnim talasima, manjku vlage i sve jačim gradonosnim oblacima.
Tradicionalne metode zaštite više nisu dovoljne. Proizvođači ulažu u moderne sisteme kao što su anti-mrazni sistemi i orošavanje (veštačka kiša), protivgradne mreže, kao i sisteme za navodnjavanje kap po kap, što predstavlja značajan finansijski teret.
Neizvesni prinosi direktno utiču na ekonomske rezultate. Iako cene nekog voća rastu zbog nestašice, ukupna zarada često biva umanjena velikim troškovima za zaštitnu opremu, gorivo i energiju za navodnjavanje. Mnogi mali proizvođači bez državne podrške i subvencija teško mogu da prate ove zahteve, što menja strukturu srpskog sela.