U subotu 23. maja 2026. godine, kada naša Sveta Crkva proslavlja Svetog apostola Simona Zilota, Njegovo Visokopreosveštenstvo Arhiepiskop kragujevački i Mitropolit šumadijski Gospodin Jovan služio je Svetu Liturgiju u hramu Rođenja Presvete Bogorodice u Glibovcu.
Mitropolitu su sasluživali: arhimandrit Petar (Dragojlović), protojerej-stavrofor Velibor Ranđić, protonamesnik Dejan Vasilijević, jerej Vladimir Stepanović, đakon Lazar Marjanović i đakon Đorđe Odavić.
Nakon pročitanog začala iz Svetog Jevanđelja Mitropolit se obratio vernom narodu rekavši:
“U ime Oca i Sina i Svetoga Duha.
Pomaže vam Bog, braćo i sestre! Kako je to lepo i Bogu ugodno kada se sabiramo u ime Božije, kada se sabiramo u svojim hramovima, i posebno kada se sabiramo na Svetoj Liturgiji. Jer na Svetoj Liturgiji se pričešćujemo i tako se sjedinjujemo sa Bogom. I kada se pričešćujemo, i ako znamo šta je to Sveto Pričešće, da to nije nikakva običaj, nikakva tradicija, nego da primamo samoga Boga u sebe i da se sjedinjujemo sa Bogom. I zaista, onaj verujući čovek koji ima taj osećaj za svetinju, koji ima osećaj da je svetinja svetinja i da svetinji pristupa sa strahom i sa ljubavlju, onda zaista tome čoveku, braćo i sestre, otvaraju se duhovne oči. I on, zaista, tim duhovnim očima prosvećen i osvećen Svetim Pričešćem, on vidi Boga. A svako od nas vidi Boga, braćo i sestre, koliko mu je prosvećeno to duhovno čulo. Taj duhovni vid, a onaj koji samo isključivo gleda telesnim očima, on vidi samo ono što mu je na dohvatu njegovog horizonta, njegovog oka, i dalje ne vidi. Dok duhovne oči vide mnogo, mnogo dalje nego što telesni čovek vidi.
I zaista, braćo i sestre, svi mi verujući ljudi vidimo Boga onoliko koliko Ga osećamo u sebi, koliko Ga nosimo u sebi. I sad, zaista, treba prvo da kažem sebi, pa onda i vama, da vidimo koliko ja to vidim Boga, da zapitam sebe koliko ja osećam Boga u sebi, i da li imam smirenja da osetim Boga u sebi, ili mi ona druga osobina gordosti ne dozvoljava, nego mi kaže: ma nemaš potrebu da se ti povinjavaš nikome, nemaš potrebu nikoga da slušaš, nemaš potrebu nikakve savete da primaš, ti si to i to. E, takav je čovek, braćo i sestre, zaslepljen, verujte mi, ne samo da su mu duhovne oči zaslepljene, nego su mu zaslepljene i telesne oči. I on vidi samo ono što hoće, ništa ne vidi šta se oko njega događa, on je u centru, svi drugi su van centra. I zaista, braćo i sestre, ovo što rekoh da treba da gledamo i da se trudimo da nam Gospod otvori duhovne oči.
Zato je sveti Vladika Nikolaj govorio da ništa teže za čoveka nema nego kada su mu zatvorene telesne oči, a duhovne mu se nisu otvorile. I zaista, kad se čoveku otvore te duhovne oči, taj duhovni vid, braćo i sestre, onda on, ponavljam, zaista vidi Boga. I zato upravo i današnje Jevanđelje koje smo ovde sada čuli govori nam Hristos u Jevanđelju po Jovanu i kaže: ko vidi mene, vidi i Oca; verujte mi da sam ja u Ocu i Otac u meni. I zaista, ako ne vidimo Hrista kao svoga Spasitelja i Izbavitelja, ne vidimo ni Boga Oca, ni Boga Duha Svetoga, braćo i sestre. Svojim dolaskom u ovaj svet Gospod naš Isus Hristos je objavio Sebe, i ne samo Sebe nego je objavio i Svetu Trojicu ovome svetu. I zato samo duhovno slep čovek, posle svega što nam je Gospod otkrio i rekao kroz svoje Jevanđelje, može da kaže da ne vidi i ne oseća Boga, a ne osećati Boga znači ne osećati nikoga. Osećaš sebe, ali ni sebe ne osećaš onakvim kakav jesi, nego sebe doživljavaš drugačije, a druge drugačije, sebe sve najbolje misliš, misliš da si ti centar odakle će se sve objavljivati celom svetu, i da si ti zadužen da objavljuješ ne Boga nego sebe.
I zaista, braćo i sestre, ako čovek ne vidi Boga u Hristu, znači da postoji nečistota u njegovom srcu. Nečistota u srcu, a ta nečistota može biti i telesna nečistoća, braćo i sestre, koju možemo oprati sredstvima ovoga sveta, ali duhovna nečistota se ne može oprati nikakvim sredstvima, tu se čistimo isključivo verom, delima, hrišćanskim životom, jevanđeljskim životom, a iznad svega pokajanjem. Jer tamo gde nema pokajanja nema ni vere, čovek se samo obmanjuje ako kaže da veruje a nema pokajanja. A možemo li bez pokajanja živeti, možemo li se spasiti bez pokajanja, braćo i sestre? Ne možemo. Zato je pokajanje ono koje nas menja i preobražava, kao što nas menja i kada skinemo telesnu prljavštinu, ali duhovna prljavština se skida samo pokajanjem i životom u Bogu. I zaista, ako čovek ne vidi Boga, opet ponavljam, znači da je nečistota u njemu. A čovek je danas izabrao razne načine komunikacije sa ljudima i misli da je to jedino ispravno, a često misli da govori istinu a u stvari govori poluistinu, a poluistina je gora od laži. Dakle, ako se čovek ozbiljno zagleda u Hrista, u NJegova dela i reči, mora na kraju da ugleda Boga u sebi i da život shvati kao istinski život, jer život je samo ako je u Bogu i po Bogu, sve drugo je varljivo. Sva dela Hristova čovek ne može činiti sam, ali može da čini dela Božija ako je u Bogu i ako je sa Bogom, ako je u zajednici sa Bogom i sa Crkvom i u saglasju sa bližnjima.
Dakle, braćo i sestre, vera u Hrista useljava celoga Boga u čoveka, i Oca i Sina i Svetoga Duha, jer gde je Hristos tamo je i Otac i Duh Sveti. I to se dešava kroz svete tajne i svete vrline, kroz hrišćanski život. I čovek može i u svakoj tvorevini Božijoj da vidi Boga, i u listu koji treperi, jer ništa nije samo od sebe nego je sve stvoreno. Zato treba da se trudimo da imamo veru, molitvu, ljubav i smirenje, jer bez toga čovek ne može prići Hristu. I zato je strašno kada stvorenje izgubi svoje naznačenje, jer čovekovo naznačenje je da se upodobljava Bogu. Dakle, čovek služi Bogu verom, ispunjavajući zapovesti Božije: ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim i bližnjega svoga kao sebe samoga. Jer onaj ko ne ljubi Boga ne može istinski ljubiti ni bližnje.
Ljubav bez Boga nije prava ljubav nego lažna ljubav. I ako čovek ne ispunjava svoje naznačenje, on se suši i duhovno propada. Bog nas je stvorio da svedočimo NJega, ali ne samo rečima nego delima. Jer ljubav je delo i žrtva, i bez žrtve nema ljubavi i nema spasenja. Čovek bez vere liči na čoveka, ali nema dela. Kao smokva koja ima lišće ali nema ploda. I zato Gospod nas opominje da ne budemo takvi. I Hristos kaže: bez mene ne možete činiti ništa. Ako se čovek nakalemi na Hrista verom i delima i molitvom i smirenjem, on tada čini dela Hristova. I zato je vera koja useljava Boga u čoveka ona prava vera. Ne izmišljena vera, nego vera Crkve. I kada su vera i molitva spojene, onda je čovek silan u Bogu. Ali sve to dolazi iz bogočovečanske vere koja pretvara čoveka u zajednicu sa Bogom po blagodati. Zato ne treba da služimo ni telefonu ni stvarima ovoga sveta, nego da služimo Bogu i Crkvi. Jer Crkva je božanska ustanova. I Gospod nas neće pitati šta su drugi nama činili, nego šta smo mi drugima činili. Zato treba da budemo trezveni i mudri u molitvi.
Poslušaj Boga u zapovestima Njegovim pa će i Bog poslušati tebe u molitvama tvojim. I zato da se molimo Gospodu da nam pomogne da opstanemo kao narod Božiji i kao ljudi Božiji, jer život nije igra nego dar Božiji. A sve što imamo je dar Božiji. Neka nam Gospod pomogne da razumemo život ozbiljno i da služimo Bogu u smirenju, i neka nam sve bude na zdravlje i spasenje i očišćenje grehova i Sveto Pričešće.