Jedna od najvećih hrišćanskih svetinja – Časni pojas Presvete Bogorodice stigao je u Beograd i otadžbinu Srbiju posle 650 godina. Prema predanju, Bogorodica je sama isplela pojas od kamilje dlake. On je posle njenog usnuća predat apostolu Tomi. Kroz istoriju je imao bogato putovanje od Jerusalima, preko Kapadokije, Carigrada do Bugarske.
Istorijski izvori navode da je pojas vekovima čuvan u Jerusalimu, a zatim je prenet u Carigrad, tadašnje središte Vizantije. U 4. veku dospeva u carske odaje, gde ga je carica Pulherija ukrasila zlatnim nitima koje se i danas vide na pojedinim delovima svetinje. Tokom burne istorije, pojas je više puta premeštan – iz Carigrada u Kapadokiju, pa ponovo vraćan u prestonicu Vizantije. Deo svetinje izgubljen je tokom krstaških pohoda i pljačke Carigrada u 13. veku, kada su krstaši odneli mnoge dragocenosti na Zapad.
Ipak, najveći deo pojasa ostao je sačuvan na pravoslavnom istoku. Do srpskih ruku dolazi posle čuvene Bitke kod Velbužda 1330. godine, kada srpska vojska odnosi pobedu nad Bugarima. Tada, prema predanju i istorijskim zapisima, deo Časnog pojasa i čestica Časnog krsta prelaze u posed srpskih vladara. Knez Lazar kasnije ovu ogromnu svetinju daruje manastiru Vatopedu na Svetoj Gori, gde se i danas čuva u oltaru saborne crkve. U samom manastiru postoji freska na kojoj knez Lazar drži kivot sa pojasom i predaje ga Vatopedu, što se smatra jednim od najvažnijih svedočanstava o vezi Srbije i ove svetinje.
Đakon Vasilije Burasć ističe da je Časni pojas Vladičice Bogorodice čudotvorna svetinja, nepresušni izvor isceljenja, neiscrpna i neiscrpna riznica blagodati Božje, kao i utehe. Vrednost pojasa je neiskaziva i neprocenjiva, jer poseduje neiscrpnu i neizbrisivu blagodat Majke Božje, budući da je bio povezan sa njenom ličnošću i životom, kao i sa ličnošću i zemaljskim životom Isusa Hrista. Velika je milost Božja što ćemo mi u našoj zemlji Srbiji, u našem Beogradu, imati blagoslov da i fizički dodirnemo, celivamo i poklonimo se nečemu što je deo neba.
Sve svetinje na Svetoj Gori, pa među njima i pojas Presvete Bogorodice, kao jedna od najvećih, zaista retko napuštaju Bogorodičin vrt. Kada se to događa, postoje stroga pravila koja se tamo poštuju više od hiljadu godina. O svemu tome odlučuje Sveta epistasija, odnosno četvoročlano veće, koje su izabrali predstavnici svih dvadeset manastira na Svetoj Gori i čije je administrativno sedište u Kareji. Prenos svetinja se u našoj Crkvi obavlja po tačno utvrđenim pravilima, uz sve liturgijske činove koji su propisani za takve događaje. Počasni pojas Presvete Bogorodice jeste napuštao Svetu Goru, ali ne baš često. To se uglavnom događalo iz posebnih razloga, koji su svi bili na ukrepljenje vere i darivanje nebeskog blagoslova Presvete Bogomajke vernom narodu koji je dočekivao svetinju.
Postoje brojna svedočenja vernika o pomoći i isceljenjima ove relikvije. Đakon Vasilije objašnjava da se kroz znamenje, kakav je ovaj čudesni i dragoceni pojas Presvete Bogomajke, otkriva Bog, otkrivaju se ljubavi i sila Božja, blagodat Božja koja je uvek prvenstveni činilac svakog čuda. Da bi se neko čudo desilo, neophodna je i snaga žive vere. Celokupna povest Crkve je ispunjena takvim neprekidnim čudima, odnosno znamenjima Božjim, koja nam milostivi Gospod šalje da nas, po njegovoj bezgraničnoj ljubavi, a po našoj ljudskoj slabosti, uvede i utvrdi u veri.
Sveti pojas je pokrivao Bogorodičinu utrobu, dok je u Njoj obitavao još nerođeni Gospod Hristos, te se tako na pojas prenela blagodat isceljivanja. Drevna je tradicija svete obitelji u Vatopedu da se pobožnim hodočasnicima, ukoliko to zatraže, daju komadići trake osveštane na samom pojasu Bogorodice. Blagodaću časnog pojasa dešavaju se bezbrojna čuda. I ovom prilikom u Beogradu će se vernima, koji to zatraže, deliti po komadić trake osveštan na samom časnom pojasu Bogorodice. Pretpostavlja se da je svetinja, koju je u 14. veku knez Lazar poklonio Svetoj Gori, stara oko 2.000 godina.