Kada se životne okolnosti čine nepremostivim, a nada počne da bledi, mnoge majke pronalaze spas u odlasku do svetinje. Žene su navikle da budu oslonac i štit, ali kada se suoče sa preprekama koje ih ostave bez reči, osećaju nemoć i beznadežnost. U takvim trenucima, kada ne nalaze utehu, mnoge kreću na put ka Ostrogu, ne kao na turističku rutu, već kao na put ka sopstvenom miru.
Uspon ka Gornjem manastiru je naporan i krivudav. Dok se pešači strmom stazom, pruža se pogled u ambis, a čovek prolazi kroz faze preispitivanja, od straha do potrebe da se ogoli pred nečim većim od sebe. Cilj nije razgledanje znamenitosti, već spuštanje tereta pred moštima Svetog Vasilija.
Pravo čudo se često ne dešava u spoljašnjem svetu, već unutra, u srcu. Trenutak kada se čelo prisloni na hladni kivot, u tišini usred gužve i molitvi drugih, može doneti neobjašnjiv preokret. Anksioznost, bol i strah za budućnost mogu ustuknuti pred osećajem da niste sami i da niste zaboravljeni.
Po povratku kući, problemi ostaju, ali osoba se menja. Dobija se unutrašnji glas koji šapuće da će sve biti u redu, čak i kada deluje nemoguće. Ostrog uči da je ranjivost snaga, a ne slabost, i da nada umire poslednja. U gužvi ispred isposnice vide se različite sudbine, ali svaka majka nauči da priznanje sopstvene nemoći nije slabost, već prvi korak ka ozdravljenju, i da za iskrenu molitvu i čisto srce uvek postoji izlaz.