U subotu 6. juna 2026. godine, kada naša Sveta Crkva proslavlja Prepodobnog Simeona Divnogorca, Njegovo Visokopreosveštenstvo Arhiepiskop kragujevački i Mitropolit šumadijski Gospodin Jovan služio je Svetu Liturgiju u hramu posvećenom Svetom Simeonu Mirotočivom i Svetom Savi u Kusatku.
Mitropolitu su sasluživali: arhimandrit Petar (Dragojlović), protojerej-stavrofor Velibor Ranđić, protonamesnik Dejan Vasilijević, protonamesnik Saša Milenović, đakon Lazar Marjanović i đakon Đorđe Odavić.
Nakon pročitanog začala iz Svetog Jevanđelja Mitropolit se obratio vernom narodu rečima:
“U ime Oca i Sina i Svetoga Duha.
Pomaže vam Bog, braćo i sestre. Odeljak današnjeg Evanđelja po Mateju veoma je poučan. U njemu nam Gospod govori i kaže: koji ište od tebe, podaj mu, i koji hoće od tebe da pozajmi, ne odreci mu. To je prvi deo današnjeg odeljka Svetog Evanđelja. A drugi deo današnjeg Evanđelja, braćo i sestre i draga deco Božija, govori o ljubavi, i to ne onoj ljudskoj i čisto ljudskoj ljubavi, kojom volimo samo one koji nas vole ili koji nam odgovaraju, nego nas Gospod, braćo i sestre, uči da treba da volimo svakoga čoveka. Kada Gospod kaže: koji ište od tebe, podaj mu, ovim rečima Gospod naš Isus Hristos, braćo i sestre, uči da koji god ište, bio to prijatelj ili neprijatelj, bio hrišćanin ili nehrišćanin, vernik ili nevernik, podaj mu sve što si, kaže, primio od Gospoda. Pazite, što si primio od Gospoda. Drugim rečima, zaista, braćo i sestre, mi u stvari nemamo ništa svoje. Sve što imamo to je dar Božiji, to je blagoslov Božiji. Čovek se stalno trudi i misli da je sve njegovo, ali niti smo mi došli svojom voljom na ovaj svet, niti smo sami sebi dali život, nego je sve to Božiji promisao, Božija volja i Božija ljubav. I zato ovim rečima, bolje rečeno ovim primerom, Hristos nas uči da nevolja svakoga čoveka treba da bude i naša nevolja, braćo i sestre, a muka drugoga da bude i moja i tvoja muka. Jer šta je čovek bez osećanja i može li se čovek nazvati čovekom ako nema osećanja? Nažalost, ljudi žive bez osećanja, ali da li je to čovek? Da li je to čovek koji ne oseća drugoga? A znate zašto čovek ne oseća drugoga? Zato što je zatvoren u sebe i zato što misli da je on glavni „šraf“, da tako kažem, u ovome svetu, i da bez njega ništa ne bi bilo. Braćo i sestre, i bez mene i bez tebe i bez svakoga sve će ići dalje, kao što Gospod i kaže. I zaista, braćo i sestre, sve to treba da preživljavamo kao svoju muku, ali u isto vreme da osećamo i radost drugoga.
Zato će apostol Pavle kazati: radujte se sa radosnima i plačite sa onima koji plaču. Sa radosnima se radujte, ali kojom radošću? Prvenstveno radošću Božijom, braćo i sestre, jer nema prave radosti bez Božije radosti. Naša ljudska radost, hvala Bogu, postoji i osećamo je, ali ona nije trajna, nego je prolazna i trenutna: danas se radujemo, a već posle malo vremena opet padamo u tugu. Ali onaj koji ima radost u Gospodu, koji veruje u Boga i živi Bogom, on i u nevoljama i u tugama i u bolestima ostaje radostan, jer zna da će Gospod pogledati na njegovu muku i skratiti njegovu nevolju. I zato čovek koji ima radost u sebi lakše podnosi sve što ga u životu snađe. I zato nam Gospod uči i kaže: podajte onima koji ištu od vas. Šta da damo? Da damo, braćo i sestre, koliko možemo i kako možemo, ali je važno i kada treba dati. Čovek nije uvek spreman ni da primi ni da da, zato treba imati rasuđivanje i mudrost, da se prepozna trenutak, da i onaj koji daje i onaj koji prima budu radosni. Jer nije korist ni u pouci ni u reči ako onaj koji sluša nije spreman da primi. On će čuti, ali će okrenuti leđa i nastaviti po svome. Dakle, sve što Gospod govori odnosi se i na materijalne i na duhovne darove. Sve što smo primili od Boga treba da delimo, jer sve što je od Boga je bogougodno, dušekorisno i spasonosno. Zato apostol Pavle kaže: šta imaš što nisi primio? A ako si primio, zašto se hvališ kao da nisi primio? Ako je Hristos u nama i ako je On centar našeg života, onda znamo da sve dolazi od Njega. I ono što dajemo, dajemo od onoga što smo primili. Čovek koji ne umnožava darove Božije postaje sebičan i samoljubiv, misleći samo na sebe, a drugi ga ne interesuju. Dok u nama ne bude brige za drugoga, nećemo imati istinske koristi ni od brige za sebe. Zato Hristos kaže: dajte ono što ste primili. I ne bacajte bisere pred svinje, jer svinja ne zna šta je biser. Zato treba da pazimo šta dajemo od sebe i kako dajemo, da li je to na korist i nama i onome kome dajemo. Dalje, u današnjem Evanđelju čujemo: ljubi bližnjega svoga, a mrzi neprijatelja svoga. Ova zapovest u Starom Zavetu odnosila se na bližnjeg kao sunarodnika, ali Hristos u Novom Zavetu proširuje pojam bližnjega na svakoga čoveka. Ne samo da volimo one koji nas vole, nego i one koji nas mrze. Nije lako voleti neprijatelja, ali upravo tu čovek pobeđuje sebe i postaje istinski čovek. Zato Gospod kaže: ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas gone, činite dobro onima koji vas mrze i molite se za one koji vas vređaju i gone. Ako tako budemo živeli, postaćemo novozavetni ljudi, ljudi ljubavi, hristoliki ljudi koji vole svakoga čoveka. Jer savršena ljubav je u Hristu, koji podjednako ljubi i pravednike i grešnike. Greh je ono što čoveka odvaja od Boga i od ljudi, i zato treba da se borimo protiv greha u sebi, jer svaka zla misao rađa reč, a reč rađa delo. Kada čovek nauči da vlada svojim mislima i rečima, onda može da vlada i svojim životom. Ali ako reč izgovorimo, ona već odlazi i svako je tumači na svoj način, i zato dolazi do nerazumevanja među ljudima. Zato je potrebna ljubav da bi postojalo razumevanje. Gospod nije došao da mrzi grešnika, nego da ga spase, da ga pozove i zagrli. I zato treba da ispitujemo svoju ljubav, da li je istinska. Mnogo je zla u svetu, ali treba da se borimo da zlo oko nas ne probudi zlo u nama. Jer kad se zlo probudi u čoveku, pomračuje mu razum. Gospod nam je dao savest koju treba čuvati, ali greh je zatamnjuje. Zato treba da se molimo Bogu i da činimo dobro svima, kao što kaže apostol Pavle: dobro činite i da vam ne dodija. Naša je dužnost da činimo dobro, bez obzira na to kako će drugi reagovati. Šta će drugi učiniti sa našim dobrom, to je njihovo, ali mi čistimo svoju savest. Savest je neumitni sudija i ona će se, ako ne ovde onda pred Bogom, probuditi i osuditi nas. Zato je bolje imati mirnu savest i čisto srce. Molimo se Bogu da činimo dobro, da pomažemo jedni drugima i da se uzdamo u Gospoda, jer je On lekar duša i tela naših. Neka nam Gospod pomogne da današnja služba, molitva i sveto pričešće budu na spasenje, da ispitujemo sebe i da živimo u ljubavi, da ne govorimo zlo o drugima i da ne optužujemo bližnje, nego da živimo u smirenju i ljubavi.
Nakon Svete Liturgije usledila je trpeza ljubavi.