Pre same Svete Liturgije Mitropolit je osvetio palionicu sveća.
Mitropolitu su sasluživali: arhimandrit Petar (Dragojlović), protojerej-stavrofor Velibor Ranđić, protojerej-stavrofor Slobodan Milošević, protojerej Dejan Marković, protonamesnik Milan Kedžić, jerej Marko Aćimović, đakon Dejan Jovanović i đakon Đorđe Odavić.
Nakon pročitanog začala iz Svetog Jevanđelja Visokopreosvećeni se obratio vernom narodu rekavši:
“U ime Oca i Sina i Svetoga Duha.
Pomaže vam Bog, braćo i sestre. Odeljak iz današnjeg Jevanđelja po Mateju, koji smo ovde sada čuli, pun je pouka, a samim tim i veoma sadržajan. Da bi čovek razumeo i shvatio jevanđelske istine i jevanđelske pouke, na prvom mestu potrebno je da ima veru. Veru u Gospoda našega Isusa Hrista. Zašto da ima takvu veru? Zašto je potrebno uopšte da imamo veru? Pa potrebno je, braćo i sestre, prvenstveno zato što verom useljavamo Boga u sebe. Potrebno je zato da imamo veru, jer je vera dublja od razuma, ona je, braćo i sestre, šira od emocija i uzvišenija od bilo čega što se može dotaći rukom i videti golim okom. Verom i podvigom, uzrastajući u ljubavi prema Gospodu, mi uzrastamo i u ljubavi jedni prema drugima. I onda, sa takvom verom, volimo svakoga drugoga, braćo i sestre.
A kad volimo jedan drugoga, onda ćemo se prvo za njega i moliti Bogu. A kad volimo jedni druge, onda nećemo raditi ništa protiv tog drugoga. Nećemo ga ogovarati, nećemo ga osuđivati, nećemo, što bi rekao naš narod, uzimati muštuluk ako vidimo da je taj drugi pogrešio, a mi često uzimamo taj muštuluk da kažemo drugome: e, ovaj je čovek takav i takav. Takav čovek ne govori o tom čoveku, on u suštini govori o sebi samom. Dakle, braćo i sestre, takođe nam je potrebna vera, jer je sam Gospod Isus Hristos rekao: „Sve je moguće onome koji ima vere.“ A onaj koji ima vere trebalo bi da se trudi da živi po veri. Ne samo da govori o veri, ne samo da nam vera bude na ustima, nego, kao što često govorim, da veru pretvaramo u dela. Da iz naših dela drugi vide našu veru. Zato je potrebno, braćo i sestre, slušati, jer čoveku koji sluša i trudi se da razume ono što sluša,
Duh Sveti otkriva pravilno razumevanje poruke Gospodnje. Inače, ako nam Duh Sveti ne pomogne da razumemo poruke Gospodnje, ne samo što ih nećemo razumeti, nego je najgore što ćemo ih pogrešno razumeti, pa ćemo poruke Hristove, kako da kažem, prilagođavati sebi, pa ćemo tako i Jevanđelje prilagođavati sebi, a ne sebe prilagođavati Hristu i Jevanđelju. Čovek koji ne sluša Boga, već samo sluša samoga sebe, nikada neće razumeti tu blagu vest Jevanđelja, braćo i sestre, koja čoveka uzdiže i daje mu snagu, daje mu moć, daje mu krepost i useljava, kao što rekoh, Boga u sebe. Da bi to čovek mogao da razume i shvati, potrebno je, braćo i sestre, na prvom mestu, pored vere, kao što sam rekao, da ima čist um, ali i čisto srce i duhovni vid, o čemu upravo govori ovo današnje Jevanđelje. Kad je um čoveka pomračen, on istinu ne vidi. Kad je um čoveka pomračen, braćo i sestre, on vidi ono što u stvari ne treba da vidi. A čovek vidi i čuje ono što želi. Ako želi da vidi i da čuje dobro, on će uvek videti dobro. I uvek će naći dobro. I naći će i u najvećem zločincu, što kažu, nešto malo dobro. Jer čovek nije ni samo dobro ni samo zlo, nego i jedno i drugo. Ali čovek, kažem, u drugom čoveku naći će ono što želi i videće ono što želi. A u stvari, kada o drugome govorimo, mi u stvari govorimo o sebi. A uopšte ne shvatamo da govorimo o sebi. Nego se još busamo u prsa kako poznajemo drugoga. Ne možemo drugoga poznati ako prvo ne poznamo sebe. Ne možemo ni poznati Boga ako ne poznamo, braćo i sestre, i bližnjega svoga, i obrnuto. No, kada kažem o ovom duhovnom vidu, o kome govori današnje Jevanđelje, čovek ne treba da zanemaruje ni svoje telesne oči. Ne bi trebalo da zanemaruje ni svoj fizički vid. Jer treba da budemo Bogu blagodarni što nam je dao i telesni vid, braćo i sestre, da vidimo lepotu ove Božje tvorevine. Da budemo srećni što nam je Bog dao vid da vidimo lik brata svoga, bližnjega svoga, po onoj jevanđelskoj: „Videh lice brata, videh lice Boga.“ Potrebno je, braćo i sestre, da imamo i ovaj duhovni vid. Jer ako nam je čist duhovni vid, mnogo više ćemo videti nego ovim fizičkim, telesnim vidom. A kad čovek ne radi na sebi da taj duhovni vid, braćo i sestre, osvetli i prosvetli, on će ostati u tami i videće samo ono što mu telesne oči pokazuju. A rekoh, čovek želi da vidi ono što hoće. Dakle, braćo i sestre, potrebno je znati da nam je Bog dao telesni vid kako bismo mogli da vidimo, kao što rekoh, lepotu Božju i čoveka kao ikonu Božju, kao sliku i priliku Božju, jer nas je Bog stvorio po liku Svome i po podobiju Svome. Dakle, braćo i sestre, potrebno je da čovek ima upravo to svetlo oko, kako nam govori današnje Jevanđelje. Naravno, jasno je da oko koje je svetlo i bistro vidi svetlo i bistro, ali Gospod ovde u današnjem Jevanđelju, braćo i sestre, ne misli samo na telesne oči. Pre svega, Gospod nam govori o tom duhovnom vidu. Sveti Vladika Nikolaj je lepo govorio i kaže: „Ništa gore za čoveka nema nego ako mu se zatvore telesne oči, a duhovne se ne otvore; e, onda je on zaista u pravom smislu slepac.“ A ko zna, verujem da ste i vi imali priliku u svome životu da sretnete čoveka koji nema telesni vid. A kad razgovarate sa njim, vidite da on mnogo više vidi nego što ti i ja vidimo ovim telesnim očima. Bog, braćo i sestre, takvima nadoknađuje, pa kad nemaju telesni vid, otvori im se duhovni vid. Jer telesnim vidom ne možemo videti Boga. Kako kaže Stari Zavet: „Ne može čovek videti lice Božje i ostati živ.“ Ali duhovnim možemo. A to sve opet zavisi od naše vere i života po toj veri, braćo i sestre. Ponekad te telesne oči mogu biti, kao što rekoh, i zatvorene, mogu izgubiti vid, a opet čovek može imati istinski pravi pogled, pravi vid i pravi uvid u realnost u kojoj živi, pravi uvid, braćo i sestre, u sve što od Boga dolazi. Ako imamo taj duhovni vid, onda ćemo shvatiti da sve što dolazi, dolazi po promislu Božjem. Onda ćemo shvatiti da i iskušenja dolaze po promislu Božjem. Ne šalje Bog na nas iskušenja da bi nas kaznio, nego da bi nas opomenuo. Kad osetimo i doživimo bilo kakvo iskušenje, da bismo mogli da kažemo ono što kaže srpski narod: „Bože sačuvaj.“ Jer tako kaže naš narod. Ko bi to rekao kad ne vidi ništa? Hoće li kazati: „Bože sačuvaj“? Neće, na žalost. Dakle, braćo i sestre, na ovom mestu Gospod govori, kao što rekoh, o unutrašnjem duhovnom oku. A šta je to unutrašnje duhovno oko, ili, braćo i sestre, koje je to oko kojim mi gledamo svet i spolja i iznutra? To oko jeste Gospod naš Isus Hristos. To oko, ponavljam i sebi i vama, jeste Gospod naš Isus Hristos. To je reč Njegova, koja je jednostavna, a mi često komplikujemo i reč Hristovu, koja je data tako da je svako može razumeti i prihvatiti. I ako počne tom rečju Božjom da živi, ako počne da se moli i da moli Boga da mu prosveti razum, shvatiće da je svako breme koje na nas nailazi u stvari, kako Jevanđelje kaže, lak jaram. Da je to put radosti, lepote i put zajednice u ljubavi sa Bogom i sa drugim ljudima, sa bližnjima. Oko naše je sam Gospod, kao što rekoh, i reč Njegova. Oko naše, braćo i sestre, jeste i Jevanđelje Hristovo. Ako u nama nema Jevanđelja Hristovog, onda zaista ništa u nama nema božanskog. Ako u nama Jevanđelje nije centar našeg života i ako se ne trudimo da bar svakoga dana pročitamo nešto iz Jevanđelja, onda je to veliki nedostatak. Ali je najteže i najopasnije, čini mi se, ako ja kao sveštenik, umesto Jevanđelja, uzmem telefon, te savremene sprave, i zamenim Jevanđelje telefonom, ili ga zamenim Služebnikom, ili Trebnikom, ili Molitvenikom. Šta je onda od mene ostalo kao sveštenika? Ništa, samo ime. Ime, braćo i sestre. Zato vidimo da danas nema razgovora u porodici, nema razgovora među ljudima, ali zato ima razgovora sa ovim čudima. Za mene je to čudo. Kako ne bi bilo čudo, braćo i sestre, kad hoću da saznam šta je to neko tamo rekao, pa odmah otkucam i prenesem nekome. Pa ti si, čoveče, ne samo zarazio sebe, nego zaražavaš i drugoga, a misliš da činiš dobro. Ne mojmo uzimati muštuluk drugome o nevolji drugoga, braćo i sestre. Nego kad vidimo da je čovek u nevolji, pomolimo se za njega, pokušajmo da ga rasteretimo, a ne još i ti i ja da ga zatrpavamo nekakvim informacijama ili nekakvim događajima. Dakle, braćo i sestre, oko naše je, kao što rekoh, sam Gospod naš Isus Hristos i Jevanđelje. Mi, kada živimo Jevanđeljem Hristovim, to jest kada živimo voljom Božijom, onda sve biva, verujte mi, u životu jednostavno. A mi često komplikujemo život. A u životu je sve jednostavno, samo ako slušamo Jevanđelje i ako živimo po Jevanđelju, braćo i sestre. Sve je jednostavno u našem životu i, što je najvažnije, tada nema briga. A mi se brigama opterećujemo, i onim što jesu brige, ali i onim što nisu. Opterećujemo se, braćo i sestre, i tako opterećeni brigama mi u stvari ne vidimo Boga. Ne osećamo Ga. A Boga vidi svako onoliko koliko Ga oseća u sebi. Dakle, braćo i sestre, kad imamo Jevanđelje, onda ćemo shvatiti da Bog brine o nama. Što ne znači da ne treba i mi da brinemo, braćo i sestre. Zato i kaže Jevanđelje: „Ne brinite se šta ćete jesti, šta ćete piti, šta ćete obući.“ I to nam treba. Ali ima nešto mnogo važnije od toga. To je Hristos, to je Jevanđelje, to je Carstvo Nebesko. Zato i Hristos u današnjem Jevanđelju kaže: „Ištite najpre Carstvo Božije i pravdu Njegovu, a sve će vam se drugo dodati.“ Ali čovek nezadovoljan samim sobom počinje samo da grabi. Kad kažem grabi, ne mislim samo na materijalne stvari, nego u svakom smislu. Kad počne čovek da grabi za svačim, onda je opteretio sebe. Ti onda nisi pripremio sebe da se moliš, a kad se moliš, drugo činiš. Dakle, braćo i sestre, kako kažu pojedini Sveti Oci, treba malo i naših briga i muka da predamo Gospodu. Ali ne možemo predati brige da Gospod brine o nama ako mi ne predamo same sebe i jedni druge Hristu Gospodu našem. Dakle, braćo i sestre, ako slušamo reč Božiju i živimo njome, i slušamo volju Božiju i živimo voljom Božijom, onda svuda i na svakom mestu vidimo prisustvo Boga, prisustvo Božije i Njegove brige o nama. Ali rasejan čovek to ne vidi. Njemu je rasejan i um, i srce, i pamet. Zato mi, pogotovo u toku Velikog posta, imamo jednu lepu crkvenu pesmu koja kaže: „Rasejani moj um saberi, Gospode.“ Rasejani čovek, braćo i sestre, nije celovit čovek. Nije samo podeljen. Rasejan čovek je izrešetan, što bismo rekli. Dakle, braćo i sestre, da bi čovek sve to video, potrebno je da bude prosvećen i osvećen Duhom Svetim. Čovek se prosvećuje i osvećuje onoliko koliko Duhom živi, braćo i sestre, onoliko koliko ima Boga u sebi. Kada čovek svojim duhom potisne Duha Božijega, prvo mu se pomračuje um. A kada je pomračen um, čovek ne zna šta radi. Ne zna svoje postupke i ne kontroliše ih, braćo i sestre. Dakle, nije samo da mu je pomračen um, takvom čoveku je pomračena i duša. Pomračene su mu duhovne, ali u isto vreme i telesne oči. Zato smo u današnjem Jevanđelju čuli kako Gospod kaže: „Svetiljka telu je oko.“ Ako, dakle, oko tvoje bude zdravo, sve će telo tvoje biti zdravo. Ali, dodaje Gospod: „Ako oko tvoje kvarno bude, sve će u tebi biti kvarno.“ I ti si kvaren. A ovamo se predstavljamo kao da smo ne znam kakvi sveci. Dakle, braćo i sestre, ovo: „Ako oko tvoje bude kvarno, sve će u tebi biti kvarno“, kako kaže Jevanđelje, trebalo bi da nam bude velika pouka. A na sve ovo Sveti Grigorije Palama tumači ove Gospodnje reči i kaže da je oko upravo naš zdrav um. Bez zdravog uma, oblagorođenog Duhom Svetim, čovek zaista ne bi bio u stanju da pravi razliku između svetlosti i tame, između dobra i zla. Tada čovek ne bi mogao da razlikuje, braćo i sestre, šta je dobro a šta zlo. Dakle, zato, braćo i sestre, neka bi Bog dao da naše oko bude svetlo. A biće ako se budemo držali Jevanđelja. I ako budemo Jevanđelje više držali u rukama i čitali ga nego što držimo ove svetovne sprave, oprostite mi. Dakle, ako budemo držali Jevanđelje Hristovo i najpre tražili ono što reče Hristos u današnjem Jevanđelju: „Ištite najpre Carstvo Božije i pravdu Njegovu, i sve će vam se drugo dodati.“ Ali ja hoću danas da ištem nešto više. Hoću da budem car, da budem imperator, da budem ovo i ono. Čim to išteš, daleko si od Carstva Nebeskoga. I što je još gore, daleko si od ljubavi Božije. Dakle, braćo i sestre, ono što je spoljašnje jeste telesno, ali kad čovek ište Carstvo Nebesko, njemu sve postaje duhovno. I onda čovek sve duhovno posmatra u svome životu. Čovek je, kao biće, jedno i jedinstveno, to treba da znamo, stvoren po slici i prilici Božijoj. E, samo onda kada tražimo Carstvo Nebesko, braćo i sestre, svaka briga će, verujte mi, nestati. A da bi čovek mogao da zna gde, šta, zašto i koliko sebe treba da daje za ovo ili ono, mora opet da ima zdrav i čist um. Mora da ima veru, braćo i sestre. Dakle, čist čovek sve, kao što rekoh, čisto vidi. Zato Apostol Pavle divno kaže: „Čistima je sve čisto, a nečistima je sve nečisto.“ I zato nečist čovek stalno osuđuje druge, kao što rekoh malopre. Zato, braćo i sestre, čovek koji ne brine o svojoj duhovnoj čistoti neće se potruditi ni da u drugom čoveku vidi ono što je dobro, jer je njegov um uprljan zlobom i gordošću. Čim čovek tako uprlja um, odmah je uprljana i duša, ali, nažalost, i savest. Da, mi često, braćo i sestre, potiskujemo svoju savest. Nećemo da nas ona opominje kad činimo zlo ili bilo šta rđavo radimo. Potiskujemo svoju savest. To možemo činiti neko vreme. Ali kad-tad, na kraju našega života, savest će progovoriti. I po onoj svetootačkoj reči, kad savest progovori u nama, to će biti jedan mali sekund, ali taj sekund će biti veći od trista mojih i tvojih života, braćo i sestre. Jer će savest kazati: „Nisi hteo, Jovane, da te opomenem da ne ogovaraš, da ne osuđuješ. E sada ćeš biti osuđen.“ Dakle, braćo i sestre, zato kažemo da je oko prozor duše prema svetu. Um je oko duše za istine i lepote Božije. Ali, kao što rekoh, isto tako oko može biti i kvarno, u zavisnosti od toga šta čovek gleda i u zavisnosti od toga šta čovek govori. Zato Apostol Pavle kaže da onaj hrišćanin koji ne obuzdava jezik svoj, nego ga pušta da brblja, oprostite na izrazu, njegova pobožnost nije iskrena. Njegova pobožnost je lažna. On se pretvara pred drugima da se moli i da govori dobro, a u stvari sav je u zlu. Dakle, braćo i sestre, zato zamolimo Gospoda da prosveti naš um. Čime? Pa božanskim umom, braćo i sestre. Jer ako budemo mudrovali samo svojim umom, nećemo daleko stići. Ako svoj um ne privežemo umu Božijem, naš um će se izvitoperiti, braćo i sestre, izopačiti. I počeće, umesto da slavi Boga i da voli Boga i drugoga, da mrzi Boga i da mrzi drugoga. Zato, braćo i sestre, očistimo svoj um, pa će nam onda i duhovno oko biti čisto. Pa ćemo onda težiti čistoti duše, tela, uma i srca, a ne hvalisanju. Ko se oseća lepo kad je uprljan? Niko. Ali kad se i uprljamo, ljudi smo, pa hajde da se operemo. Kako je lepo kad se uprljamo pa se operemo, okupamo, što bi rekao naš narod, pa osetiš da si lakši. Skinuo si blato sa tela, ali treba skinuti blato i sa pomračenog uma, sa zaprljanog srca. Neka nam Gospod pomogne, braćo i sestre, da zaista što više pažnje posvetimo tom duhovnom vidu. A vera će nam pomoći da nam se otkrije ono što sami svojim snagama ne možemo da učinimo. Vera, vera koja oslobađa čoveka od samoga sebe.