Dugim, teškim koracima sunce je lagano napuštalo nebeski svod, tiho zaranjajući u tminu. Ukrštali su se plavi suton i zvezdano sazveždje neba na usnulim rekama koji su gasili živote u predgradjima velikih gradova. A može biti da su veliki samo po prostranstvu i broju samotnjaka koji žive u njima. Oholo i grubo. Sa ureknutim dostojanstvom i prepoznatljivim glibom u tragovima ljudske mrskosti i zaboravljene ljubavi. I to na početku srastanja tinejdžera i čoveka. Nema ništa gore od zabiti ljudske duše u otrcanim prostranstvima čeličnih zdanja.
I onda se odjednom začula sasvim prigušeno poznata melodija sa balkona nekog još uvek priklonjenog prozora, onako uz vetar, zajecajno i bez povratnog smera. "Boemska rapsodija" od grupe Queen ispunjavala je taj maleni prostor izmedju jave i sna. Ušće izmedju dečačkog nadanja i dolazeće strave nevosmisleno je opisano u toj pesmi. Ni sam stvaralac nije znao da li je u životu istinski opisan dogadjaj ili mu je sve to plod mašte. Ispod nogu mu je, svejedno, ležao mrtav čovek. A on, mladi egzekutor najtamnijih osećanja u ljudskom biću, potaknut od demona u sebi samom, sa, najverovatnije još vrućom revolverskom cevi, shavativši svu bedastoću svog čina i sopstvenog gašenja kao ličnosti, kome bi se prvo obratio, ako ne Bogu. Odmah zatim je molba majci i tihi lelek još neizraslog čoveka, zatvorenog u skute dečaka. U tom prelazu izrastanja na njemu i duboko u njemu ocrtavaju se sve boli na koje nikada neće i svići, a već je spreman na beg, da li od sebe samog ili u još jedno crnilo užasa, to ni on sam ne zna. A najverovatnije nikada neće ni saznati, jer za njega je odviše kasno.
"Boemska rapsodija" spada u one pesme kojoj ništa ne može da se oduzme, a još manje doda. Ako je nekakav song upriličen do savršenstva, kako muzički, tako i tekstualno, da ostavi snažan zamajac i bude prekretnica u dešavanju nebeske grupe Queen, onda je to navedena rapsodija. Sa staročrčkog prevedena, rapsodija znači „recitator epske poezije“, ali kasnije je prihvaćen i naziv za bilo kakav ekstravagantan izraz ljudskog osećanja. Numera se nalazi na četvrtom albumu grupe Queen "A Night at the Opera" (Noć u operi) i bio je vodeći singl sa istog. A od tog događaja prođe više od pola veka. Sama numera nema klasičan refren, ima više uvoda, urađena je kao hard rok opera i što je najvažnije to i danas zvuči onako kako zvuči – fantastično. Možda na trenutke deluje i haotično, zašto ne reći i panično, ali sve je to skockano u šest minuta koji drže pažnju slušaoca i duže od same numere, odnosno uvek po svršetku iste ide onaj komadić tišine, zatim tihi uzdah i tek onda shvatate šta ste preživeli.
"Boemska rapsodija", počela se pisati daleke 1968.godine, da bi bila objavljena tek 1975. godine. Sama pesma je i dan danas veoma čudno odradjena, a pogotovo vrlo neobično upriličena za ljudsko uvo u ono vreme. Sve što je moglo da se izmiksa u njoj je savršeno uradjeno. Mešavina vokala, gitare, električnog basa i bubnjeva je na veoma osobit način odradjen u Rapsodiji, te fenomenalni koncertni klavir koga svira Fredi. Dugo je Fredi vukao u sebi sam početak pesme, odnosno obraćanje majci da je ubio čoveka. Melodija je kasnije došla. Ni sada nisam siguran da Fredi nije mislio da je ubio čoveka u sebi samom. Pre pedeset godina biti drugojačije orijentisan, bio je vlastiti ukop i kao čoveka i kao ljudsko biće. Naravno da ga je to dugo razvlačilo. Prikrivena mrvica leži sigurno i u Rapsodiji.
I kao što na kraju pesme kaže da ništa nije važno, da svršava se još jedno življenje na turoban način, sa djavolima u sebi, ili bar potaknuto od istih, ne dozvolite da vam ništa nije važno, trgnite se kad god možete i suprostavite se, ima uvek načina. Život je oko vas, iskrice ljubavi vas prskaju čak i onda kada ih ne osetite. Način na koji proživite sopstveni život je vaše pravo. Taj zapis je samo vaš. Rapsodija od vaše ličnosti je umeće sa kojim morate da se nosite, što reče Fredi „…gde god vetar duva…“. Mešavinom više stilova u jednoj numeri, bend je iskazao u naletu nadahnuća da se sve može, ako se hoće, i ako se, naravno, zna. Moćan bend i song ne rađaju se preko noći, sam rad na numeri je trajao mesecima, ni usnimavanje nije išlo lako, ali mislim da je Fredi Mekjuri isterao ono što je i umislio. Možda opisujući i progon osoba koje imaju drugačija mišljenja, interesovanja, poglede na svet i ostalo, govoreći o progonu i tajnoj ljubavi u operama Galilej i Figaro, da se osetiti i ta rezignacija u samom vokalu, da ne kažem prkos. Promena raspoloženja je više no evidentna. No, što reče Arsen Dedić, svako priča svoju priču, ko će koga saslušati… I na kraju samo da naglasim, ovaj tekst je pisan isključivo u vezi numere "Boemska Rapsodija", te nikakve veze nema sa istoimenim filmom. Song je nadživeo decenije raznoraznih muzičkih pohoda, stradanja i uzdignuća, jednostavno predstavlja ličnu kartu benda Queen. Za film treba vreme, mada, ipak, sumnjam. Lično mislim da tih 6 minuta songa su u stanju da “pregaze” film od dva i po sata. Svako od nas numeru doživljava na svoj način, lucidno ili jednostavno, svejedno je, a filmska priča nema taj momenat ushićenosti, to je samo predstava u sličicama na način kako ju je svetu predstavio režiser u svojoj zamisli. Muzički, "Boemska Rapsodija" predstavlja dramu u malom, život na ivici bespuća, neskrivene emocije i želju da se bude ono što se i jeste. Da li nam svima nedostaje više iskrenosti ne znam, no siguran sam da svako od nas ima nekakve skrivene težnje, koje, duboko zatrpavajući u kazamate svojih duša, želimo sačuvati za nas same, kada već nismo u prilici da ih podelimo sa drugima, ma kakve one bile. U "Boemskoj Rapsodiji" lako je ubiti drugoga, ali sahraniti samoga sebe u besciljnom čekanju na događaje koji se nikada neće dogoditi je breme koje treba izneti i izdržati. O toj nosivosti tereta Queen i Fred Merkjuri su se izjasnili u samo šest minuta epskog speva. Zato je Queen i bio to što je bio – skup umetnika koji su se dopunjavali. O tome govori i 14 studijskih albuma u manje od dvadeset godina zajedničkog postojanja.