Svoje tekstove nikada ne čitam unazad, odnosno šta sam napisao, napisao sam, trudio sam se da imam što manje materijalnih i pravopisnih grešaka, da ne piskaram samo reda radi kako bih iz sebe izbacio sve ono što životni i radni talas kroz nas valja, a po nama i u nama svašta radi. Ako bih rekao da sve manje ima lepih stvari u životu, slagao bih. Jednostavno, sve zavisi iz koga ugla se življenje osmatra. Sazrevanje čoveka je dugotrajni proces, trajno i nenadoknadivo stanje, ali samo je zdravlje ono što je svima, ama baš svima, na prvom mestu. Svakako, ali prvo treba da se isto izgubi, trajno naruši ili kroz golgotu bliskih srodnika shvati šta bi trebalo imati prioritet u životu.
Pre skoro tačno godinu dana napisao sam tekst na plaži u Petrovcu o jednoj kompaktnoj porodici koja ima, otprilike desetogodišnjeg dečaka obolelog od paraplegije, koji ne hoda, ali je po svemu sudeći, komunikativan. No sve je to tako tiho i nenametljivo. Ovoga puta, dok slova nižem sa kažiprstom desne ruke po belešci u telefonu, dečak je ponovo tu sa roditeljima, ovoga puta bez starijeg brata. Što bi se reklo – ista meta, isto rastojanje. Možda, a da li sve biva i drugačije ne znam. No siguran sam da ipak more i sunce koliko toliko pomaže dečaku da bar na neko vreme ispliva iz svakodnevne melanholije, a sve to uz nesebičnu ljubav roditelja koja zrači nekom neobičnom snagom. Oseti se to.
S druge strane, u svetu u kome se merilo vrednosti poštenja i časti tumači isključivo stanjem na bankovnom računu, uspinjanjem na hijerarhijsku društvenu lestvicu, naše tihovanje nije ništa drugo no produženi dremež vlastite lenjosti i nezainteresovanosti za bilo šta što nam nije u domenu očiju. No, slepilo je relativna stvar, a neinteligentnost univerzalna slabost ljudskog roda. I tako u krug, vekovima. Grešite ako mislite da je sada vreme drugačije. Samo imena glumaca se razlikuju, role i komadi su ostali isti. Sužnji i njihovi gospodari su tu, drugačije se zovu, ali vokabular im je isti, način recitovanja ovdašnjeg života ostao je neizmenjen. I tako od kako je svet misaono saznao za postojanje sopstvenog integriteta.
Da, odnavek se pisalo i pevalo o ratu, malim pobedama i velikim porazima, no uvek se našao i mali skriveni ćošak u kome je, ne stanovala, već živela punim plućima ljubav, lišena bilo kakve strasti i požude, utopistički rasla i smanjivala se, ali postojana, ranjiva, neizlečiva, no vraćajući se u svoje stanište svih nas – srce, preživela je i nadživela sva iskušenja pred kojima je bila.
Ovoga puta ću kroz tekst provući i univerzalnu numeru Olivera Dragojevića sa Splitskog festivala 1988. godine Šta to bješe ljubav. Tekst je napisala Marina Tucaković, na muziku Aleksandra Radulovića Fute. Izuzetna saradnja troje ličnosti koje su, svaka u svom fahu, obeležili jedno vreme u svetu muzičkog stvaralaštva. Jednostavno, ko zna – zna, ko ne ume – nikada neće naučiti, na žalost, još manje i shvatiti.
Sudbine drugih nas uglavnom ne dotiču, životi malih, skromnih ljudi, još i manje, ali zato na šarolikim ekranima pažnju privlače eksponenti sa sumnjivim IQ, nesumnjivo zapuštenom osnovnom edukacijom, ali vrhunskom bezobraznošću koja se graniči sa primitivnošću neslućenih razmera, dok se načitanost istih da nazreti iz svake izgovorene reči koju su prosuli u etar. Nimalo smešno, ali to je današnjica savremenog sveta. Lako je postaviti dijagnozu, treba pokušati se izlečiti od sopstvenog primitizma i upelcovanog nihilizma.
Ipak, dok čekamo da nam prođe još jedan loše ispunjeni životni tiket, dok se premaramo od viška uspavanosti i neutrošenog ishitrenog adrenalina, dozvolite sebi i taj mali luksuz da pogledate život i sa one druge strane gde vlada neprestana borba za goli život, za svaki njegov trenutak koji ne poznaje dokolicu, a svaki sutrašnji dan iščekuje se sa zebnjom. Možda onda i shvatite da obitavate u imitaciji života. Zato verujte u ljubav, budite sigurni u sebe i napravite taj, ma koliko bio mali, korak u vašem životu.
avgust 2026. Petrovac na moru Miodrag Marković