Istorija je učiteljica života, ali čovek, izgleda, ponavlja iste greške iz veka u vek. Kada nezadovoljstvo preraste u bes i revoluciju, ruši se stari poredak u nadi da će doći sloboda, pravda i jednakost. Međutim, gotovo po pravilu, revolucija počinje da jede sopstvenu decu.
Revolucija prvo traži krivce, potom izdajnike, a na kraju ih pronalazi i među onima koji su je stvorili. Ljudi koji su juče bili heroji, danas postaju neprijatelji revolucije. Oni koji su je poveli protiv tiranije, sutra postaju njeni tirani ili žrtve.
Revolucionarna logika teško trpi mir. Kada se uspostavi vlast koja svoje opravdanje crpi iz vanrednog stanja, uvek se pojavljuje novi neprijatelj, nova pretnja i novi razlog da se sloboda još malo ograniči. Tako revolucija, koja je obećavala da će uništiti „tiraniju“, često stvara pravu tiraniju – samo sa svojim zastavama, drugim parolama i drugim imenima.
Francuska revolucija je progutala Dantona i Robespjera. Ruska revolucija je progutala gotovo čitavu generaciju svojih prvoboraca. Kroz različite epohe i ideologije ponavljao se isti obrazac: oni koji su rušili stari sistem najzad su se našli pred sudom novog sistema koji su sami pomogli da stvore. Zato izreka da „revolucija jede svoju decu“ nije samo metafora, već upozorenje.
Kada se promena pretvori u uverenje da cilj opravdava sva sredstva, kada se zakon zameni voljom mase, a sloboda ustupi mesto „višem cilju“, tada se otvaraju vrata tiraniji. Najopasnija reč u politici nije uvek „moć“, već ponekad reč „neophodno“. Neophodno je uhapsiti, ućutkati, oduzeti prava, ukloniti neprijatelje, žrtvovati slobodu zarad „boljeg društva“.
I tako, korak po korak, oni koji su krenuli da oslobode čoveka počinju da mu određuju šta sme da misli, govori i bude. Istorija je ogledalo u kojem vidimo istu opomenu: vlast koja se oslobodi zakona, čak i kada je nastala u ime najuzvišenijih ideala, na kraju počinje da traži žrtve. Istorija je zaista učiteljica života, samo je pitanje hoćemo li ovoga puta naučiti lekciju.