Car Dioklecijan jednom je posetio grad Nikomediju sa opakom namerom da istrebi hrišćane.
Pa kad ih je počeo bezdušno mučiti, sveti Anikita, koji je bio jedan od gradonačelnika, stao je pred njega i smelo priznao pred carem svoju veru u Gospoda Isusa Hrista, ovaploćenog Boga radi našeg spasenja.
Time je Anikita takođe izlagao idole kao gluvo i nijemo kamenje kome razuman čovek nije vredan obožavanja. Besan, car je naredio da mu odseku jezik. Ali silom Božjom Anikita je nastavila da govori.
Lav je tada bačen na njega, ali lav ga je milovao. U tom trenutku pao je Herkulov hram. Fotije, rođak Anikite, video je ovaj slučaj i Anikitinu patnju, pa je poljubio Anikitu, proglasio se hrišćaninom i uzviknuo caru: „O idolopokloniče, srami se, tvoji bogovi nisu ništa!“ Car je naredio da ga odmah ubiju … sa mačem.
Ali kad je podigao ruku na svetog Fotija, krvnik se udario mačem i umro. Nakon mnogo muka, obojica su bačeni u zatvor i tamo zadržani tri godine. Zatim su ih izvadili, zapalili ogromnu peć i bacili ih u vatru.
Mnogi hrišćani, muškarci, žene i deca, dobrovoljno su ušli sa njima u vatru. I iz vatre se čula molitva hrišćana kojom su zahvalili Bogu na mučeništvu. Svi su stradali oko 305. godine. Sveti Anikita i Fotije prizivaju se u molitvama ulja i vode.
Sveti Nikita i Fotije prizivaju se u molitvama pri jeleosvećenju i vodoosvjećenju i u narodu se veruje da na današnji dan treba izgovoriti svojevrsnu besjedu kako bi vam “krenulo nabolje”.
Beseda koju treba da izgovorite na današnji dan glasi:
Nauči se poštovati i voljeti male i proste ljude. Takvih je najviše na zemlji; takvih je najviše i u carstvu Božjem. Kod njih nema gordosti, tj. osnovnog bezumlja, od koga boluju duše bogatih i silnih ovoga svijeta. Oni izvršavaju svoju dužnost u ovome svetu često savršeno, pa ipak im izgleda smiješno, kad ih neko pohvaljuje za to; dok velikaši traže pohvalu za svako svoje đelo, često i nesavršeno izvršeno.
