U prostorijama Multimedia music record store u četvrtak 20.
novembra održana je promocija remasterizovanog izdanja knjige
Jugosloven K. rok pisca Ivana St. Rizingera. Pored autora na prezentaciji
govorili su direktor Multimedia Music-a Rodoljub Stojanović, novinar
Dušan Vesić, muzički urednik radija 202 Nenad Kuzmić, rok novinar
Duško Antonić, Goran Šobić muzičar, pesnik i izvršni urednik portala
Rockomotiva koji je ujedno bio i moderator te večeri. Prvoligaška ekipa
imala je šta i reći o malom delu, sa velikim rečima, o skromnom autoru
ogromnih neiskazanih mogućnosti, svako na svoj način.U knjizi "Jugosloven K." Ivan St. Rizinger Bavi se praskozorjem
raspada velike države pre gotovo punih trideset i pet godina. Autor više
skriva nego što pokazuje svoje nedoumice pokušavajući da otrgne od
zaborava jedno sumorno vreme umirujuće nam bivše države. Sada se to
skupno zove Region. Manje-više šire ili uže, no nije bitno. U
međuvremenu neke bivše republike, nakon osamostaljenja, postale su
članice Evropske unije, druge su ostale na marginama svojih želja…
Izmedju svoje letnje predratne priče, pisac je ubacio intervjue sa rock
zvezdama onog vremena. Tu su Bruno Langer, Bora Djordjević, Željko
Bebek, Rambo Amadeus, Bajaga, Milan Mladenović i još po neko
zvučno ime, ali da ne nabrajam.
U tadašnje izjave intervjuisanih zvezda i zvezdica ne bih
ulazio iz prostog razloga jer to što su mislili pre trideset i kusur godina,
sumnjam da bi sada bilo koga zanimalo. Možda je tada njihova reč
trebala biti glasnija, konciznija i jača, ako već nije mogla biti presudna
za dešavanja na ovim prostorima koji su sledili. Prisećam se tek po
nekog prigušenog zova. Ništa više. Opet možemo pričati o hrabrosti ili
interesima, nebitno…
Vrednost ove knjige nije samo u onome što je autor napisao i
opisao, već i u smislenom ćutanju, njegovoj želji da izbaci taj
višedecenijski gnev iz svog slobodoumnog ranca života koga nosi na plećima, gde ujedno postavlja pitanje ko je i šta je, taj sklonjeni umorni
bes koji lamentira iznad opisanih redaka u njegovoj priči, a ne ostavlja
pisanog traga "zašto mi uništiše zemlju", jer nema krivaca do nas samih
uvek.U suštini bolje je biti apatrid u svetu nacionalizma, nego
krvnik na pijadastalu sopstvenog štita umrljanog tudjom krvi. Ne postoji
potreba da ljudsko biće svoj identitet traži kroz razmirice sa drugima,
čak i onda kada su drugačiji, možda nepotrebno pohlepniji i zli, pa čak i
onda kada razumeju samo jezik sile.
Sa svojih gotovo šest decenija gaženja po ovoj zemlji
natopljenoj bolom i uzdahom težnji ka nedohvatnoj sreći, sebe samog
mogu uvek doživeti kao aktera opisanog u knjizi. Da, bila je magla,
nikada se i nije razdanilo do kraja, a iz nje su izronile sve nečastive sile
koje su dremale godinama i vrebale priliku da, za račun svojih ličnih
interesa, ogole nesrećnike, a sada podanike u istom, samo presvučenom,
sistemu razvrata, pljačke i uniženja. A sve kroz parolu " slobodan protok
ljudi i kapitala". Sloboda ljudi je samo nedosanjani večni san. Kapital je
uvek prisutan. Ne postoji sistem vrednosti, samo moć kapitala, procena
očaja i toksičnost izgubljenih nada. I tako u krug.
