Zatvorenik i glavni policajac, Titov kum i partijski prognanik, Jugosloven kom pripisuju srpski nacionalizam, čovek koji je decenijama ćutao, a na čijoj sahrani se orilo – sve to bio je Aleksandar Leka Ranković.
Govorilo se da je bio Titova „desna ruka“, koju je ovaj sam amputirao.
U Drugom svetskom ratu je bio jedan od prvoboraca, a i posleratna karijera mu je išla uzlaznom putanjom – bio je drugi čovek države sve do 1966. i Brionskog plenuma.
Tada je zbog optužbi da je navodno prisluškivao Tita i da „skreće sa puta“ Partije smenjen sa svih funkcija.
„Njegova smena iza koje je stajao Tito je bila nepravedna. Pokazano je da svako može biti smenjen fabrikovanim optužbama, a da optužnica nikad i nije podignuta“, kaže za BBC na srpskom istoričar Milan Piljak.
Preko noći Ranković je „od prvog građanina postao državni neprijatelj broj jedan“, ističe Slobodan Ranković, njegov mlađi sin.
Pošto je bio zagovornik jake savezne države i po opredeljenju komunista i Jugosloven njegovu smenu pojedini tumače kao početak raspada Jugoslavije, koji je usledio 25 godina kasnije.
Mitovi o Leki
Vremenom je u pojedinim srpskim nacionalističkim krugovima napravljen kult Rankovića, koji je, navodno, kao Srbin čuvao Jugoslaviju, i držao Kosovo „pod kontrolom“, a da je njegovom smenom sve išlo u pravcu raspada.
„Mit o tome da je Ranković srušen kao Srbin, mene podseća na ono što se u Hrvatskoj pominje da su ustaše u Blajburgu ubijane jer su bili Hrvati, nisu – ubijani su jer su bili ustaše“, navodi istoričar Hrvoje Klasić.
„Takođe nije smenjen jer je bio Srbin, rušili su ga između ostalih i Srbi, već je smenjen što se nije uklapao u politiku“, dodaje profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Zagrebu.
Ranković je, kaže, pre svega, bio komunista i veliki Jugosloven.
„Taj čovek ne da nije bio srpski nacionalista, već je bio jedan od najvećih protivnika srpskog nacionalizma, kome su četnici ubili brata i ženu, koji se posle rata najpožrtvovanije borio i učestvovao u hvatanju srpskih nacionalista“, kaže Klasić.
Ranković je rukovodio akcijom hapšenja Dragoslava Draže Mihailovića, komandanta Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u otadžbini, koji je osuđen na smrt zbog saradnje sa okupatorom.
Nacionalističke mitove je dodatno podgrejala sahrana Aleksandar Rankovića avgusta 1983.
Sahrana sa 100.000 ljudi
Kada je 17 godina posle smene, Ranković umro od infarkta, sahranjen je u Beogradu sa državnim počastima, uz desetine hiljada ljudi i povike „Živeo Leka“, „Ustani, Leko“, ali porodici nije dozvoljeno da drže govor.
Iako je preminuo bivši potpredsednik savezne Vlade i narodni heroj list „Politika“ tog dana objavila samo jednu umrlicu – njegove porodice.
Klasić je o Rankovićevoj sahrani čitao i u dokumentima Službe za zaštitu ustavnog poretka (SZUP), političkog tela koje je izveštavalo državni vrh o bezbednosnim izazovima poput nacionalizma, neprimerenim parolama na stadionima ili drugim pretnjama za državu, kojih je tada bilo u gotovo svim republikama.
„U njihovim izveštajima od avgusta 1983. navodi se procena da se na sahrani Aleksandra Rankovića okupilo preko 100.000 lica, `od kojih je nemali broj svojim ponašanjem jasno izražavao simpatije prema njemu koje su prevazišle okvire izražavanja uobičajenog pijeteta prema pokojniku i prerasle su u političku manifestaciju„, citira Klasić.
Navodi se skandiranje Rankovićevog imena, aplauz prilikom pominjanja njegovih zasluga i negodovanje prilikom ukazivanja na njegove greške i razlaz sa linijom SKJ.
U tom izveštaju, kaže, oni ne pominju nacionalizam, ali pominju nezadovoljstvo ljudi stanjem u društvu.
„Međutim to se u javnosti poima kao porast nacionalizma i to je najzanimljivije u celoj priči da se taj čovek dovodi u vezu sa srpskim nacionalizmom“, ističe istoričar.
„Bio je projugoslovenski, ne prosrpki ili proruski. Mnogi su ga svojatali i grebali se o njega, a on je služio Brozu i samo njemu“, kaže Piljak.
Posledice Brionskog plenuma
„Brionski plenum je jako važan događaj iz više razloga, jer je otvorio vrata privrednoj i opšte društvenoj reformi, koja se nikad u celosti nije ostvarila“, kaže istoričar Hrvoje Klasić.
Time su započeli neki procesi koji su Jugoslaviju pozicionirali između Istoka i Zapada, uvedeni su neki zakoni tržišta, ali država i dalje bila važan igrač, dodaje.
Ideja je bila da se sprovede proces decentralizacije i ekonomski i politički, odnosno da država ne bude glavna i u procesu odlučivanja i u vlasništvu nad kapitalom.
Neki su to zagovarali, neki su se tome protivili.
„Ranković je percipiran kao ključna ličnost koja se protivila tome. Obračun sa njim bio je obračun sa pristalicama tog smera razvoja.
„Tito je prelomio, iako nije bio najdosledniji u liberalizaciji društva, i rešio je da udari u glavu“, kaže Klasić.
Kao najvažniji rezultat pada Rankovića je „kresanje krila“ Udbi koja je u nekim delovima postala paralelna vlast, što je najvidljivije na Kosovu, ocenjuje Klasić.
„Od 1945. do 1966 Ranković i OZNA i UDBA pod njegovom kontrolom vladaju Kosovom, na vrlo surov način, bez obzira što albansko stanovništvo čini većinu tamo.
„Odnos je pun nepoverenja što pokazuje prikupljanje oružja 1956. do Albanaca, prisluškivanje njihovih intelektualaca, nastavnika, studije na albanskom su u Prištini otvorene tek 1969. godine“, kaže Klasić, citirajući dokumenta srpskog rukovodstva.
U tom periodu 400.000 Albanaca napušta Kosovo, dodaje on.
„Zato za tumačenje porasta albanskog nacionalizma i kasnije srpskog nije nulta godina 1966, važno je i šta je bilo pre“.
Smena generacija
Padom Rankovića došlo je do smene generacija – na vlast u republikama došli su po prvi put neki od intelektualaca komunista, koji kredibilitet nisu gradili na Sutjesci i Neretvi, već po fakultetima.
„Možda će zvučati čudno, ali ključna osoba koja je ostala kao nosilac konzervativnih ideja je Josip Broz.
„Ambijent i mesto u kojem se Tito formirao kao političar zauvek su ga odredili kao boljševika, koji nije previše sklon liberalizaciji“, kaže Klasić.
Četvrt veka posle rata on je i dalje bio prvi čovek partije, prvi čovek države i vrhovni komandant oružanih snaga.
„Tito je imao apsolutnu moć. Sreća je samo što je uspešno ekonomisao moći koju je imao, kako je to ocenila Latinka Perović, što ga je razlikovalo od ostalih autokratskih vladara“, citira Klasić.
U više govora Tito je istakao da ga plaši može li zemlja opstati, s obzirom na razlike.
„Tito je, s ove tačke gledišta, dao malo zlokobno proročanstvo `decentralizacija da, ali ne ona koja vodi i dezintegraciju`.
„Obračun s Rankovićem je otvorio neka vrata, ali nije zatvorio sva vrata“, kaže Klasić.
Biografija
- Aleksandar Leka Ranković rođen je u selu Draževac kod Obrenovca 28. novembra 1909. godine.
- Krojački zanat učio je u Beogradu i sa 18 godina se učlanio u Savez komunističke omladine Jugoslavije – 1927.
- Mladost je proveo po zatvorima – zbog ilegalnog rada dva puta je hapšen i drugi put je odslužio šest godina robije.
- Nemačka policija Gestapo ga je uhapsila 1941. ali su ga drugovi iz SKOJ-a oslobodili i on je otišao u borbe, a sina mu je čuvala baka.
- Tokom rata i kasnije bio je jedan od najbližih Titovih saradnika.
- Dao je naređenje za proboj Sremskog fronta 1945. posle čega je ubrzo jugoslovenska armija oslobodila čitavu teritoriju okupirane Jugoslavije do Istre i Slovenije.
- Uoči rata 1939. sa suprugom Anđom dobio je sina Milivoja, koji ga je upoznao tek pri kraju rata u Valjevu. Sin Milivoje ga, kako je kasnije ispričao za Politiku tad nije prepoznao, rekao je: „Ma jok, to nije moj tata, on se krije u šumi“.
- Anđu su zajedno sa celom četom ubili četnici u Bosni 1942.
- Kasnije će se oženiti Slavkom, takođe prvoborkinjom i sa njom dobija sina Slobodana.
Deo velike četvorke
Kao predratni komunista i prvoborac, Ranković je posle rata bio je deo velike četvorke – Josip Broz Tito, Edvard Kardelj, Milovan Đilas i Aleksandar Ranković.
Njihove slike su bile na plakatima, kraseći parade i sletove u novostvorenoj državi.
Na venčanju Tita i Jovanke, bio je kum.
Od 1944. do 1966. bio organizacioni sekretar Centralnog komiteta, što znači da je, uz Tita, odlučivao o kadrovima, a na čelu partijske policije gotovo dve decenije – do 1963.
„Pre rata je dobio kodno ime Marko, koje će mu ostati i posle, ali njegov nadimak je bio duša partije“, kaže istoričar Piljak.
Odgovornost za komunistički teror
OZNA je sprovodila komunistički teror i čistke u posleratnim godinama, a zaslužna je i za formiranje logora Goli otok za političke neistomišljenike.
„Posebno je interesantno da je upravo Ranković, kao prvi čovek službe, na Četvrtom plenumu CK SKJ 1951. godine, kritikovao do tada neprikosnovenu UDBU da se stavila iznad vlasti i iznad zakona“, podseća Kovač.
„Ranković je u ekspozeu u saveznoj skupštini 1951. godine rekao da je skoro 50 odsto uhapšenih zbog Golog otoka nevino, ali ništa nije uradio po tom pitanju do tada. Posle njegove posete delimično je uveden red i smanjen je priliv, a naročito od 1952“, dodaje istoričar Piljak.
Kada je došla odluka o zatvaranju zloglasnog logora za političke neistomišljenike gde su, posle razlaza sa Staljinom i rezolucije Informbiroa, slati staljinisti i „narodni neprijatelji“ – Ranković je to sproveo.
„U suštini bio je instrument Josipa Broza Tita, iako lično sposoban i sa jakim autoritetom.
„Kako su Amerikanci u izveštajima za nacionalnu bezbednost opisali Tita, to je osoba koja je surova kad treba i spremna na kompromise kad je to neophodno“, citira Piljak.
Kako je rukovodio službom?
„Aleksandar Ranković kao najbliži Titov saradnik i jedan od tri autoriteta u Jugoslaviji, imao je veliko poverenje i veliki ugled kod pripadnika službi bezbednosti, prvenstveno zbog njegove uloge u stvaranju i razvoju službi bezbednosti i principijelnom i jasnom stavu u rukovođenju tom službom“, navodi Svetko Kovač.
I on smatra da se ne bi moglo reći da je Ranković „jedini idejni tvorac OZNE, ali je on sigurno imao značajnu ulogu u stvaranju“ – onoga što će kasnije postati bezbednosno-obaveštajni sistem nove Jugoslavije.
Ipak, dodaje da je u vreme dok je bio ministar unutrašnjih poslova FNRJ od 1948. do 1953. godine, kao i u vreme dok je bio predsednik Odbora za unutrašnju politiku i bezbednost od 1953. do 1963. godine, imao veliki uticaj na rad službi bezbednosti.
„Teško bi se moglo reći da li je Ranković kao šef službi bezbednosti bio instrument vlasti prvenstveno zbog toga što je on za to vreme imao visoku funkciju u partijskoj hijerarhiji.
„Kao organizacioni sekretar partije učestvovao je u donošenju značajnih odluka. Takođe je značajno istaći da je OZNA, čiji je Ranković bio šef, bila u sastavu Ministarstva narodne odbrane, kojim je rukovodio Tito“, navodi Kovač.
Teško je, kaže, dati kratku ocenu o Rankovićevoj odgovornosti za komunistički teror koji je OZNA sprovodila u posleratnom periodu.
„Gledano iz današnjeg ugla, mogli bismo reći da ta odgovornost postoji, bez obzira što je kao šef OZNE izvršavao zadatke državnih i partijskih organa.
„Međutim, treba imati u vidu da je upravo Ranković prvi kritikovao zloupotrebe koje je služba vršila i zalagao se za popuštanje represije i reforme službi“, ocenjuje bivši šef VBA.
Zašto je smenjen?
Od 1963. do 1966. Ranković je na mestu potpredsednika države i tu će ga zateći optužbe da je prisluškivao Tita i Brionski plenum gde će biti razrešen svih funkcija.
Uoči sastanka na Brionima kad su mu dojučerašnji saradnici okrenuli leđa, doživeo je infarkt, ali se oporavio.
Govorilo se da je bio Titova „desna ruka“, koju je sam amputirao.
„Brionski plenum je bila demonstracija moći Josipa Broza, jer Ranković nije promene u Jugoslaviji ugrožavao – decentralizacija bi se svakako desila, on to ne bi sprečio“, kaže Piljak, autor članka „Brionski plenum 1966. godine: pokušaj istoriografskog tumačenja događaja“.
„Nije imao razloga da prisluškuje Josipa Broza kad je njegov kabinet i vila u Užičkoj inače bio ozvučen, a magnetofon u sobi ispod, i to uz predsednikovo odobrenje“, navodi Piljak.
Pritom, Ranković je, kaže istoričar sa Instituta za noviju istoriju, gotovo dogmatski prihvatao Lenjinovu ideju „demokratskog centralizma“.
„To znači da svi mogu da istupaju i javno kažu šta misle, ali kad se donese odluka svi moraju da je poštuju“.
Tako je bilo i na Brionskom plenumu, Ranković je negirao da je učestvovao u prisluškivanju, ali je podneo ostavke na sve funkcije.
„Ipak, anatomija moći se tu ogoljeno prikazivala, jer su sednice bile potpuno orkestrirane sa unapred pripremljenim govorima i podeljenim zadacima – šta će ko da kaže“, opisuje Piljak.
