Politikolog je godinama tvrdio da je Putinova agresija na Ukrajinu uzrokovana intervencijom Zapada. Da li su mu nedavni događaji promenili mišljenje?
Politikolog Džon Miršajmer jedan je od najpoznatijih kritičara američke spoljne politike od kraja Hladnog rata. Možda najpoznatiji po knjizi koju je napisao sa Stivenom Voltom, „Izraelski lobi i spoljna politika SAD“, Miršajmer je zagovornik politike velikih sila — škole realističkih međunarodnih odnosa koja pretpostavlja da, u sebičnom pokušaju da sačuva nacionalne bezbednosti, države će preventivno delovati u očekivanju protivnika. Godinama je Miršajmer tvrdio da su SAD, u nastojanju da prošire nato na istok i uspostave prijateljske odnose sa Ukrajinom, povećale verovatnoću rata između nuklearnih sila i postavile temelje za agresivnu poziciju Vladimira Putina prema Ukrajini. Zaista, 2014, nakon što je Rusija anektirala Krim, Miršajmer je napisao da „Sjedinjene Države i njihovi evropski saveznici dele najveći deo odgovornosti za ovu krizu“.
Dobijte detaljnu analizu i izveštavanje na terenu koji su vam potrebni da biste razumeli rat u Ukrajini. Pretplatite se danas »]
Trenutna invazija na Ukrajinu je obnovila nekoliko dugogodišnjih debata o odnosima između SAD i Rusije. Iako su mnogi Putinovi kritičari tvrdili da bi on vodio agresivnu spoljnu politiku u bivšim sovjetskim republikama bez obzira na učešće Zapada, Miršajmer ostaje pri svom stavu da su SAD krive što su ga provocirali. Nedavno sam razgovarao sa Miršajmerom telefonom. Tokom našeg razgovora, koji je uređen radi dužine i jasnoće, razgovarali smo o tome da li je trenutni rat mogao biti sprečen, da li ima smisla razmišljati o Rusiji kao imperijalnoj sili i o Putinovim konačnim planovima za Ukrajinu.
Gledajući sadašnju situaciju sa Rusijom i Ukrajinom, šta mislite kako je svet došao ovde?
Mislim da su sve nevolje u ovom slučaju zaista počele u aprilu 2008. na Samitu nato-a u Bukureštu, gde je potom nato izdao saopštenje u kojem se kaže da će Ukrajina i Gruzija postati deo nato-a. Rusi su tada nedvosmisleno stavili do znanja da to vide kao egzistencijalnu pretnju i povukli su crtu u pesku. Ipak, ono što se desilo tokom vremena je da smo krenuli napred da uključimo Ukrajinu na Zapad kako bismo Ukrajinu učinili zapadnim bedemom na granici Rusije. Naravno, ovo uključuje više od širenja nato-a. proširenje nato je srce strategije, ali uključuje EU. ekspanzija takođe, a uključuje pretvaranje Ukrajine u proameričku liberalnu demokratiju, a iz ruske perspektive, ovo je egzistencijalna pretnja.
Rekli ste da se radi o „pretvaranju Ukrajine u proameričku liberalnu demokratiju“. Nemam mnogo poverenja ili mnogo vere u to da Amerika „pretvara” mesta u liberalne demokratije. Šta ako Ukrajina, narod Ukrajine, želi da živi u proameričkoj liberalnoj demokratiji?
Ako Ukrajina postane proamerička liberalna demokratija, i članica nato-a, i članica EU, Rusi će to smatrati kategorički neprihvatljivim. Da nije bilo širenja nato-a i E.U. ekspanziju, a Ukrajina je upravo postala liberalna demokratija i bila prijateljska sa Sjedinjenim Državama i Zapadom uopšteno, verovatno bi mogla da se izvuče sa tim. Želite da razumete da je ovde u igri strategija sa tri tačke: E.U. širenje, širenje nato-a i pretvaranje Ukrajine u proameričku liberalnu demokratiju.
Stalno govorite „pretvaranje Ukrajine u liberalnu demokratiju“, a čini se da je to pitanje na koje treba da odluče Ukrajinci. nato može da odluči koga će prihvatiti, ali smo 2014. videli da je izgledalo kao da mnogi Ukrajinci žele da se smatraju delom Evrope. Činilo bi se kao neka vrsta imperijalizma da im se kaže da ne mogu biti liberalna demokratija.
To nije imperijalizam; ovo je politika velikih sila. Kada ste zemlja poput Ukrajine i živite pored velike sile poput Rusije, morate pažljivo da pazite šta Rusi misle, jer ako uzmete štap i gurnete ih u oko, oni će otići da uzvrati. Države na zapadnoj hemisferi to potpuno dobro razumeju u pogledu Sjedinjenih Država.
Monroova doktrina, u suštini.
Naravno. Ne postoji zemlja na zapadnoj hemisferi kojoj ćemo dozvoliti da pozove daleku, veliku silu da dovede vojne snage u tu zemlju.
Tačno, ali govoreći da Amerika neće dozvoliti zemljama zapadne hemisfere, većinom demokratskim, da odlučuju kakvu spoljnu politiku imaju – možete reći da je to dobro ili loše, ali to je imperijalizam, zar ne? Mi u suštini kažemo da imamo neku vrstu reči o tome kako demokratske zemlje vode svoj posao.
Imamo tu reč, i, u stvari, zbacili smo demokratski izabrane lidere na zapadnoj hemisferi tokom Hladnog rata jer smo bili nezadovoljni njihovom politikom. Ovako se ponašaju velike sile.
Naravno da jesmo, ali pitam se da li treba da se tako ponašamo. Kada razmišljamo o spoljnoj politici, da li treba da razmišljamo o pokušaju da stvorimo svet u kome se ni SAD ni Rusija ne ponašaju na taj način?
To nije način na koji svet funkcioniše. Kada pokušate da stvorite svet koji tako izgleda, završićete sa pogubnom politikom koju su Sjedinjene Države vodile tokom unipolarnog trenutka. Išli smo po svetu pokušavajući da stvorimo liberalne demokratije. Naš glavni fokus je, naravno, bio na širem Bliskom istoku, i znate koliko je to dobro ispalo. Ne baš dobro.
Mislim da bi bilo teško reći da je američka politika na Bliskom istoku u proteklih sedamdeset pet godina od završetka Drugog svetskog rata, ili u proteklih trideset godina od završetka Hladnog rata, bila stvaranje liberalnog demokratije na Bliskom istoku.
Mislim da je o tome bila Bušova doktrina tokom unipolarnog trenutka.
U Iraku. Ali ne na palestinskim teritorijama, ili Saudijskoj Arabiji, ili Egiptu, ili bilo gde drugde, zar ne?
Ne—pa, ne u Saudijskoj Arabiji i ne u Egiptu. Za početak, Bušova doktrina je u osnovi rekla da ako bismo mogli da stvorimo liberalnu demokratiju u Iraku, to bi imalo domino efekat, a zemlje poput Sirije, Irana i na kraju Saudijske Arabije i Egipta bi se pretvorile u demokratije. To je bila osnovna filozofija iza Bušove doktrine. Bušova doktrina nije bila samo osmišljena da Irak pretvori u demokratiju. Imali smo na umu mnogo veći plan.
Možemo raspravljati o tome koliko su ljudi koji su bili zaduženi za Bušovu administraciju zaista želeli da pretvore Bliski istok u gomilu demokratija, i stvarno su mislili da će se to dogoditi. Osećao sam da nije bilo mnogo stvarnog entuzijazma oko pretvaranja Saudijske Arabije u demokratiju.
Mislim da bi bilo teško reći da je američka politika na Bliskom istoku u proteklih sedamdeset pet godina od završetka Drugog svetskog rata, ili u proteklih trideset godina od završetka Hladnog rata, bila stvaranje liberalnog demokratije na Bliskom istoku.
Mislim da je o tome bila Bušova doktrina tokom unipolarnog trenutka.
U Iraku. Ali ne na palestinskim teritorijama, ili Saudijskoj Arabiji, ili Egiptu, ili bilo gde drugde, zar ne?
Pa, mislim da je fokusiranje na Saudijsku Arabiju uzimati lak slučaj iz vaše perspektive. To je bio najteži slučaj iz američke perspektive, jer Saudijska Arabija ima toliko uticaja na nas zbog nafte, a to svakako nije demokratija. Ali Bušova doktrina, ako pogledate šta smo rekli u to vreme, bila je zasnovana na verovanju da možemo demokratizovati veći Bliski istok. To se možda neće dogoditi preko noći, ali bi se na kraju dogodilo.
Pretpostavljam da bi moja poenta bila da dela govore više od reči, i, šta god da su govorili Bušovi cvetni govori, ne osećam se kao da je politika Sjedinjenih Država u bilo kom trenutku u njihovoj novijoj istoriji bila da pokušaju da osiguraju liberalne demokratije širom sveta .
Postoji velika razlika između toga kako su se Sjedinjene Države ponašale tokom unipolarnog trenutka i kako su se ponašale tokom svoje istorije. Slažem se sa vama kada govorite o američkoj spoljnoj politici tokom njene šire istorije, ali unipolarni trenutak je bio veoma posebno vreme. Verujem da smo u unipolarnom trenutku bili duboko posvećeni širenju demokratije.
Sa Ukrajinom, veoma je važno shvatiti da do 2014. nismo predviđali proširenje nato-a i EU. ekspanziju kao politiku koja je imala za cilj obuzdavanje Rusije. Niko ozbiljno nije mislio da je Rusija pretnja pre 22. februara 2014. proširenje nato, EU. ekspanzija, i pretvaranje Ukrajine i Gruzije i drugih zemalja u liberalne demokratije bili su sve u vezi sa stvaranjem džinovske zone mira koja se širila po celoj Evropi i obuhvatala Istočnu Evropu i Zapadnu Evropu. Nije bilo usmereno na obuzdavanje Rusije. Ono što se dogodilo je da je izbila ova velika kriza i morali smo da pripišemo krivicu, i naravno da nikada nećemo kriviti sebe. Hteli smo da okrivimo Ruse. Tako smo izmislili priču da je Rusija bila sklona agresiji u istočnoj Evropi. Putin je zainteresovan za stvaranje velike Rusije, ili možda čak i za ponovno stvaranje Sovjetskog Saveza.
Pa, mislim da je fokusiranje na Saudijsku Arabiju uzimati lak slučaj iz vaše perspektive. To je bio najteži slučaj iz američke perspektive, jer Saudijska Arabija ima toliko uticaja na nas zbog nafte, a to svakako nije demokratija. Ali Bušova doktrina, ako pogledate šta smo rekli u to vreme, bila je zasnovana na verovanju da možemo demokratizovati veći Bliski istok. To se možda neće dogoditi preko noći, ali bi se na kraju dogodilo.
Hajde da se okrenemo tom vremenu i aneksiji Krima. Čitao sam stari članak u kome ste napisali: „Prema preovlađujućoj mudrosti na Zapadu, ukrajinska kriza se može skoro u potpunosti okriviti za rusku agresiju. Argument kaže da je ruski predsednik Vladimir Putin anektirao Krim iz dugogodišnje želje da oživi Sovjetsko carstvo, i on bi na kraju mogao da krene na ostatak Ukrajine, kao i na druge zemlje istočne Evrope. A onda kažete: „Ali ovaj račun je pogrešan.“ Da li vas nešto što se dogodilo u poslednjih nekoliko nedelja navodi da mislite da je taj izveštaj bliži istini nego što ste mislili?
Oh, mislim da sam bio u pravu. Mislim da su dokazi jasni da nismo mislili da je on agresor pre 22. februara 2014. Ovo je priča koju smo izmislili da bismo ga okrivili. Moj argument je da su Zapad, posebno Sjedinjene Države, uglavnom odgovorni za ovu katastrofu. Ali nijedan američki kreator politike, i retko gde u američkom spoljnopolitičkom establišmentu, neće želeti da prizna tu liniju argumenata, i reći će da su Rusi odgovorni.
Mislite zato što su Rusi izvršili aneksiju i invaziju?
Da.
Zainteresovao me je taj članak jer kažete da je pogrešna ideja da bi Putin mogao da krene na ostatak Ukrajine, kao i na druge zemlje istočne Evrope. S obzirom na to da se čini da on sada ide na ostatak Ukrajine, da li mislite unatrag da je taj argument možda istinitiji, čak i ako ga tada nismo znali?
Teško je reći da li će krenuti za ostatkom Ukrajine, jer — ne želim da se zajebavam, ali — to implicira da on želi da osvoji celu Ukrajinu, a onda će se okrenuti baltičkim državama, a njegov cilj je stvaranje velike Rusije ili reinkarnacija Sovjetskog Saveza. U ovom trenutku ne vidim dokaze da je to istina. Teško je reći, gledajući mape sukoba koji je u toku, šta tačno smera. Čini mi se sasvim jasno da će on zauzeti Donbas i da će Donbas biti ili dve nezavisne države ili jedna velika nezavisna država, ali dalje od toga nije jasno šta će da radi. Mislim, čini se očigledno da on ne dodiruje zapadnu Ukrajinu.
Ali to nije ključno pitanje. Ključno pitanje je: koju teritoriju osvajaš i koju teritoriju držiš? Razgovarao sam sa nekim pre neki dan šta će se desiti sa ovim snagama koje izlaze sa Krima, a osoba mi je rekla da misli da će skrenuti na zapad i zauzeti Odesu. Nedavno sam razgovarao sa nekim drugim koji je rekao da se to neće dogoditi. Da li znam šta će se dogoditi? Ne, niko od nas ne zna šta će se dogoditi.
Mislite da on nema nacrte za Kijev?
Ne, mislim da nema dizajna za Kijev. Mislim da je zainteresovan da zauzme barem Donbas, a možda i još neke teritorije i istočnu Ukrajinu, i drugo, želi da u Kijevu postavi prorusku vladu, vladu koja je usklađena sa interesima Moskve.
Mislio sam da ste rekli da on nije zainteresovan da zauzme Kijev.
Ne, on je zainteresovan da zauzme Kijev u svrhu promene režima. U REDU.?
Za razliku od čega?
Za razliku od trajnog osvajanja Kijeva.
To bi bila vlada prijateljska Rusija o kojoj bi on verovatno imao nešto da kaže, zar ne?
Da tačno. Ali važno je razumeti da se to suštinski razlikuje od osvajanja i držanja Kijeva. Da li razumete šta govorim?
Svi bismo mogli da pomislimo na carske posede u kojima je neka vrsta figura postavljena na tron, čak i ako je domovina zapravo kontrolisala šta se tamo dešava, zar ne? I dalje bismo rekli da su ta mesta osvojena, zar ne?
Imam problema sa vašom upotrebom reči „imperijal“. Ne znam nikoga ko govori o celom ovom problemu u smislu imperijalizma. Ovo je politika velikih sila, a Rusi žele režim u Kijevu koji je usklađen sa ruskim interesima. Na kraju bi moglo biti da bi Rusi bili voljni da žive sa neutralnom Ukrajinom i da neće biti neophodno da Moskva ima značajnu kontrolu nad vladom u Kijevu. Može biti da oni samo žele režim koji je neutralan, a ne proamerički.
Kada ste rekli da niko o tome ne govori kao o imperijalizmu, u Putinovim govorima on se posebno osvrće na „teritoriju bivše Ruske imperije“, za koju se žali da je izgubila. Tako da izgleda kao da govori o tome.
Mislim da je to pogrešno, jer mislim da citirate prvu polovinu rečenice, kao što to čini većina ljudi na Zapadu. Rekao je: „Ko ne propusti Sovjetski Savez, nema srca. A onda je rekao: „Ko to želi nazad, nema mozga.
On takođe kaže da je Ukrajina u suštini izmišljena nacija, dok se čini da je vrši invaziju, zar ne?
OK, ali spoji te dve stvari i reci mi šta to znači. Samo nisam previše siguran. On veruje da je to izmišljena nacija. Napomenuo bih mu da su svi narodi izmišljeni. To vam može reći svaki student nacionalizma. Mi izmišljamo ove koncepte nacionalnog identiteta. Oni su puni svih vrsta mitova. Dakle, on je u pravu za Ukrajinu, baš kao što je u pravu za Sjedinjene Države ili Nemačku. Mnogo važnije je: on shvata da ne može da osvoji Ukrajinu i da je integriše u veliku Rusiju ili u reinkarnaciju bivšeg Sovjetskog Saveza. On to ne može učiniti. Ono što on radi u Ukrajini je suštinski drugačije. Očigledno otkida neku teritoriju. Uzeće Ukrajini deo teritorije, pored onoga što se desilo sa Krimom 2014. Štaviše, svakako je zainteresovan za smenu režima. Osim toga, teško je tačno reći do čega će sve ovo dovesti, osim činjenice da neće osvojiti celu Ukrajinu. Bila bi greška kolosalnih razmera pokušati to učiniti.
Pretpostavljam da mislite da ako bi on to pokušao da uradi, to bi promenilo vašu analizu onoga čemu smo svedoci.
Apsolutno. Moj argument je da on neće ponovo stvoriti Sovjetski Savez ili pokušati da izgradi veću Rusiju, da nije zainteresovan za osvajanje i integraciju Ukrajine u Rusiju. Veoma je važno razumeti da smo mi izmislili priču da je Putin veoma agresivan i da je on prvenstveno odgovoran za ovu krizu u Ukrajini. Argument koji je spoljnopolitički establišment u Sjedinjenim Državama, i uopšte na Zapadu, izmislio vrti se oko tvrdnje da je on zainteresovan za stvaranje veće Rusije ili reinkarnaciju bivšeg Sovjetskog Saveza. Ima ljudi koji veruju da će se, kada završi sa osvajanjem Ukrajine, okrenuti baltičkim državama. Neće se okrenuti baltičkim državama. Pre svega, baltičke države su članice nato-a i…
Da li je to dobra stvar?
Ne.
Kažete da on neće delimično da napadne na njih zato što su oni deo nato-a, ali ne bi trebalo da budu deo nato-a.
Da, ali to su dva veoma različita pitanja. Nisam siguran zašto ih povezujete. Da li ja mislim da treba da budu deo nato-a zavisi od toga da li su oni deo nato-a. Oni su deo nato-a. Imaju garanciju iz člana 5 — to je sve što je važno. Štaviše, nikada nije pokazao nikakve dokaze da je zainteresovan za osvajanje baltičkih država. Zaista, on nikada nije pokazao nikakve dokaze da je zainteresovan za osvajanje Ukrajine.
Čini mi se da ako on želi bilo šta da vrati, onda je to Ruska imperija koja je prethodila Sovjetskom Savezu. Čini se da je veoma kritičan prema Sovjetskom Savezu, zar ne?
Pa, ne znam da li je kritičan.
On je to rekao u svom velikom eseju koji je napisao prošle godine, a u nedavnom govoru je rekao da u suštini krivi sovjetsku politiku što je dozvolila određeni stepen autonomije sovjetskim republikama, kao što je Ukrajina.
Ali on je takođe rekao, kao što sam vam ranije čitao: „Ko ne propusti Sovjetski Savez, nema srca. To je donekle u suprotnosti sa onim što ste upravo rekli. Mislim, on zapravo govori da mu nedostaje Sovjetski Savez, zar ne? To je ono što on govori. Ono o čemu ovde govorimo je njegova spoljna politika. Pitanje koje morate sebi da postavite jeste da li mislite da je ovo zemlja koja ima sposobnost da to uradi. Shvatate da je ovo država koja ima G.N.P. to je manje od Teksasa.
Zemlje pokušavaju sve vreme da rade stvari za koje nemaju mogućnosti. Mogli ste da mi kažete: „Ko misli da bi Amerika mogla brzo da pokrene irački elektroenergetski sistem? Imamo sve ove probleme u Americi.” I bili biste u pravu. Ali i dalje smo mislili da to možemo, i još uvek smo pokušavali da to uradimo, i nismo uspeli, zar ne? Amerika nije mogla da uradi ono što je htela tokom Vijetnama, za šta biste, siguran sam, rekli da je razlog da se ne vode ti razni ratovi – i ja bih se složio – ali to ne znači da smo bili ispravni ili racionalni u pogledu svojih mogućnosti.
Govorim o sirovom potencijalu Rusije – količini ekonomske moći koju ima. Vojna moć je izgrađena na ekonomskoj moći. Potrebna vam je ekonomska osnova da biste izgradili zaista moćnu vojsku. Izlazak i osvajanje zemalja poput Ukrajine i baltičkih država i ponovno stvaranje bivšeg Sovjetskog Saveza ili ponovno stvaranje bivše sovjetske imperije u istočnoj Evropi zahtevalo bi ogromnu vojsku, a to bi zahtevalo ekonomsku osnovu koju savremena Rusija nema približiti se tome. Nema razloga za strah da će Rusija biti regionalna hegemonija u Evropi. Rusija nije ozbiljna pretnja Sjedinjenim Državama. Suočavamo se sa ozbiljnom pretnjom u međunarodnom sistemu. Suočavamo se sa vršnjačkim konkurentom. A to je Kina. Naša politika u istočnoj Evropi podriva našu sposobnost da se nosimo sa najopasnijom pretnjom sa kojom se danas suočavamo.
Šta mislite, kakva bi sada trebalo da bude naša politika u Ukrajini, i šta brinete da mi radimo što će potkopati našu politiku u Kini?
Trebalo bi da se okrenemo iz Evrope da bismo se suočili sa Kinom na laserski način, broj jedan. I, broj dva, trebalo bi da radimo prekovremeno na stvaranju prijateljskih odnosa sa Rusima. Rusi su deo naše balansirajuće koalicije protiv Kine. Ako živite u svetu u kome postoje tri velike sile — Kina, Rusija i Sjedinjene Države — i jedna od tih velikih sila, Kina, je ravnopravni konkurent, ono što želite da uradite ako ste Sjedinjene Države je da imate Rusija na vašoj strani knjige. Umesto toga, ono što smo uradili sa našom glupom politikom u istočnoj Evropi je oterali Ruse u naručje Kineza. Ovo je kršenje Politike ravnoteže snaga 101.
Vratio sam se i ponovo pročitao vaš članak o izraelskom lobiju u London Reviev of Books, iz 2006. Govorili ste o palestinskom pitanju i rekli ste nešto sa čime se veoma slažem, a to je: „Postoji moralna dimenzija i ovde. Zahvaljujući lobiju Sjedinjenih Država, postao je de facto pokretač izraelske okupacije na okupiranim teritorijama, čineći ga saučesnikom u zločinima počinjenim nad Palestincima. Bio sam oduševljen što sam to pročitao jer znam da o sebi mislite kao o tvrdom, grubom starcu koji ne govori o moralu, ali činilo mi se da nagoveštavate da ovde postoji moralna dimenzija. Zanima me šta mislite, ako uopšte, o moralnoj dimenziji onoga što se trenutno dešava u Ukrajini.
Mislim da postoji strateška i moralna dimenzija uključena u skoro svako pitanje međunarodne politike. Mislim da se ponekad te moralne i strateške dimenzije poklapaju jedna sa drugom. Drugim rečima, ako se borite protiv nacističke Nemačke od 1941. do 1945. godine, znate ostatak priče. Postoje i druge prilike u kojima te strelice pokazuju u suprotnim smerovima, gde je činjenje onoga što je strateški ispravno moralno pogrešno. Mislim da ako se pridružite savezu sa Sovjetskim Savezom za borbu protiv nacističke Nemačke, to je strateški mudra politika, ali je to moralno pogrešna politika. Ali to radite jer nemate izbora iz strateških razloga. Drugim rečima, ono što ti govorim, Isak, je da kada dođe do guranja, strateška razmatranja nadjačavaju moralna razmatranja. U idealnom svetu, bilo bi divno kada bi Ukrajinci bili slobodni da biraju svoj politički sistem i da biraju sopstvenu spoljnu politiku.
Ali u stvarnom svetu to nije izvodljivo. Ukrajinci imaju sopstveni interes da obrate ozbiljnu pažnju na ono što Rusi žele od njih. Izlažu se ozbiljnom riziku ako na fundamentalan način otuđuju Ruse. Ako Rusija smatra da Ukrajina predstavlja egzistencijalnu pretnju Rusiji zato što se svrstava u SAD i njihove zapadnoevropske saveznike, to će Ukrajini naneti ogromnu štetu. To je, naravno, upravo ono što se sada dešava. Dakle, moj argument je: strateški mudra strategija za Ukrajinu je da prekine bliske odnose sa Zapadom, posebno sa Sjedinjenim Državama, i pokuša da se prilagodi Rusima. Da nije bilo odluke da se nato pomeri na istok i uključi Ukrajinu, Krim i Donbas bi danas bili deo Ukrajine i ne bi bilo rata u Ukrajini.
Taj savet se sada čini pomalo neuverljivim. Ima li još vremena, uprkos onome što vidimo sa terena, da Ukrajina nekako umiri Rusiju?
Mislim da postoji ozbiljna mogućnost da Ukrajinci mogu da naprave neku vrstu modus vivendi sa Rusima. A razlog je to što Rusi sada otkrivaju da okupacija Ukrajine i pokušaj vođenja ukrajinske politike zahtevaju velike nevolje.
Dakle, vi kažete da će okupacija Ukrajine biti težak posao?
Apsolutno, i zato sam vam rekao da ne mislim da će Rusi dugoročno okupirati Ukrajinu. Ali, samo da budem vrlo jasan, rekao sam da će zauzeti barem Donbas, a nadamo se ne više najistočniji deo Ukrajine. Mislim da su Rusi previše pametni da bi se umešali u okupaciju Ukrajine.
Photograph by Adam Berry / Getty
Izvor https://www-newyorker-com.cdn.ampproject.org/c/s/www.newyorker.com/news/q-and-a/why-john-mearsheimer-blames-the-us-for-the-crisis-in-ukraine/amp
