Ko su bili učesnici, koje su taktike koristili i šta je bio epilog bitke između austrijske i osmanske vojske kod Petrovaradina 1716. godine.
PAR STOTINA KONJANIKA je od 27. jula danju patroliralo duž granice sa Osmanskim carstvom, na liniji Slankamen–Beška–Krušedol. U blizini Čortanovaca, 1. avgusta patrola je primetila veći logor koji je pripadao osmanskoj prethodnici. Istog dana, jedna osmanska jedinica je uspela da prodre do majura zapovednika Petrovaradinske tvrđave Lefelholca, koji se nalazio na Rokovom potoku.
Istovremeno, Savojski je naredio husarima iz Vukovara da se prebace u Petrovaradin. Ovaj pokret trupa bio je rizičan jer je vodio desnom obalom Dunava, pa bi u slučaju napada osmanske vojske bio odbačen u samu reku. Grof Nadaždi je preko Iloka, Suseka, Banoštora i Kamenice, uz stalno izviđanje i zaštitu koju su pružali srpski husari, stigao 1. jula u Petrovaradin, gde se smestio u retranšmanima južno od Tvrđave.
Dva dana kasnije Savojski je naredio da trupe koje su se nalazile u Baču krenu prema Futogu, gde su stigle 31. jula. Odatle su se premestile u logor koji se nalazio između Futoga i Racenštata. Kod Rimskih šančeva nalazio se deo konjice sa zadatkom da spreči mogući pokušaj prelaska osmanske vojske i da na sve moguće načine zadrži Titel. Savojski još nije ništa znao o namerama osmanske vojske, tj. da li su one bile usmerene prema Petrovaradinu ili ka prelasku Dunava kod Slankamena. Naredio je Lefelholcu da uputi srpske jedinice graničarskih husara kako bi pokušale da od zarobljenika doznaju namere osmanske vojske. Sa istim ciljem naredio je jedinicama da patroliraju i levom obalom Dunava prema Vilovu i ušću Tise kod Titela, sa namerom da osmatra pokrete osmanske vojske kako bi na vreme i po potrebi preusmerio svoje trupe.
Kada je postalo izvesno da će osmanska vojska napasti Petrovaradin, Savojski je 2. avgusta naredio da se na desnu obalu Dunava prebaci artiljerija, a zatim i njegov štab. Dok se nalazio u Hornverku, naredio je grofu Palfiju da radi osmatranja pokreta osmanske vojske krene delovima konjice prema Karlovcima, uz usmenu napomenu da ne bi trebalo da ulazi ni u kakav sukob sa neprijateljem.
Namera grofa Palfija je bila da stigne do zaleđa Fruške gore, krećući se južno od Karlovaca, odakle bi sa prostora gde se nalazi Kapela mira imao pregled kretanja osmanske vojske. Prilikom izviđanja, Palfi je kod Karlovaca naišao na osmansku prethodnicu i našao se u takvoj situaciji da nije mogao da izbegne sukob sa njom. Palfi je poslao svog sina da traži od Savojskog pojačanje koje mu je ovaj i odobrio slanjem dve regimente. Među njima je bio i grof Zigfrid Brojner. Koristeći svoju brojčanu nadmoć, osmanska vojska odmah je napala Palfija i usledila je žestoka bitka. Vojnici pod komandom grofa Palfija su se hrabro držali. U borbi koja je trajala četiri sata, Palfi se sve vreme povlačio prema Petrovaradinu preko uskog terena punog jaruga. Ukupni gubici su bili skoro 700 mrtvih, ranjenih i zarobljenih. Savojski je kasnije pisao Karlu da su svi generali, oficiri i vojnici pokazali neopisivu, junačku hrabrost i zaslužili sve pohvale jer nisu pokazali ni najmanju slabost boreći se protiv nadmoćnijeg neprijatelja.
Eugen SavojskiIZVOR: – / AKG-IMAGES / PROFIMEDIA
Dok se Palfi borio sa osmanskom prethodnicom, austrijska vojska je prelazila Dunav i zaposedala položaje na dvostrukom pojasu retranšmana. Tom prilikom Savojski je obišao retranšmane i naredio da se dovedu u odgovarajuće stanje. Vojska je tog dana i naredne noći radila na utvrđivanju položaja, popravljajući grudobrane, široke rovove, redute i postavljala „španske jahače“ ispred rovova. Do 3. avgusta najveći deo pešadije zajedno sa artiljerijom je zauzeo položaje u retranšmanima. Sa druge strane, najveći deo konjice se još uvek nalazio kod Provijantskog magacina (na današnjim Adicama) i kod Rimskih šančeva. Krajem dana pristigao je i princ Virtemberg iz pravca Segedina sa svojim bataljonima, tako da se celokupna vojska konačno našla kod Petrovaradina, sa obe strane Dunava.
Tokom 3. avgusta pristigla je glavnina osmanske vojske koja se smestila na samo par kilometara od Petrovaradina. Veliki vezir se ulogorio na brdu koje će ostati do danas poznato kao Vezirac. Oko njega bio je postavljen logor utvrđen transportnim kolima. Istovremeno, patrole duž leve obale Dunava pratile su pokrete osmanske vojske i situaciju u kampu tokom tog i narednog dana. Činilo se da je vojska u velikom neredu. Kamile, konji, kola, topovi, konjica i pešadija ljuljali su se zajedno.
Oko 30.000 janičara i džebedžija započelo je kopanje rovova prema spoljnoj liniji retranšmana. Tokom noći između 3. i 4. avgusta, pod svetlošću jake mesečine i neprekidnom artiljerijskom zaštitom, oni su izvodili radove takvom brzinom da su već tokom 4. avgusta bili na 100, a na nekim mestima i na 50 koraka od austrijskih položaja u retranšmanima. O jačini ove artiljerijske podrške govore gubici austrijske vojske na tim položajima. Regimenta „Virtemberg“ imala je 54 mrtva, „Štaremberg“ 205, „Bevern“ 174, „Regal“ 162 i „Harah“ 160, ukupno 756 vojnika.
U popodnevnim časovima 4. avgusta Savojski je obišao položaje na prednjoj liniji i nakon pregleda postrojavanja trupa naredio da se odgovori na osmansku vatru sa nekoliko hitaca, ali da pešadija ne odgovara na vatru, osim u slučaju otvorenog osmanskog napada. Savojski je sa položaja u Hornverku posmatrao raspoređivanje osmanske vojske po brdima oko Petrovaradina i uputio pismo Karlu da namerava narednog dana da je napadne.
Mere predostrožnosti koje je Savojski preduzimao nisu prošle neopaženo. Osmanska konjica se okupljala na desnom krilu, janičari su bili među iskopanim rovovima, Tatarisu se nalazili u pravcu Kamenice. Najveći deo osmanske vojske još uvek je bio okupljen kod glavnog logora na Vezircu.
Uveče oko 22 časa, u trenutku dok su se bataljoni pod komandom Virtemberga spremali da pređu preko nizvodnog pontonskog mosta, došlo je do nesrećnog slučaja. Vodenice na Dunavu uzvodno od Petrovaradina, koje su po naređenju Savojskog trebale biti izvučene na obalu, a što nije bilo moguće usled jakog vetra, odvojile su se od obale i nošene rečnom strujom udarile svom silinom u pontonske mostove pre nego što su šajkama preusmerene ili odvučene u stranu. Nije isključeno da su osmanski vojnici namerno otkačili ove vodenice jer su prilikom opsade 1694. godine na sličan način pokušali da velikim deblima puštenim niz Dunav razbiju pontonske mostove. Sa prvog mosta se otkačilo pet pontona, a sa drugog čak osamnaest i nastavili su da plove niz Dunav zajedno sa vodenicama. U mračnoj i olujnoj noći, prelaz preko Dunava je bio prekinut tako da je konjica ostala odsečena od pešadije koja se nalazila na svojim položajima.
Nizvodno, osmanske lađe su se približile rečnom ostrvu sa namerom da napadnu utvrđenje koje se nalazilo na njemu i verovatno sa te strane pokušaju da ugroze pontonske mostove. Ovu nameru šajke nisu mogle da spreče, a rečna flotila je još uvek bila daleko od Petrovaradina. Uz velike napore, pre svega zalaganjem Lefelholca, oba pontonska mosta su bila popravljena za veoma kratko vreme. Napad koji je trebalo da započne pre izlaska sunca u 4 časa i 30 minuta, odgođen je tek za 7 časova. Konjica se pojavila na bojnom polju u poslednji čas i podigla je duh vojske koja je već bila spremna da napusti svoje položaje u retranšmanima.
Sve je bilo spremno za napad.
Pravac osmanskog kontranapada išao je dolinom uz Dunav sve do ugla unutrašnjeg retranšmana gde se oslanjao na reku. Generali na toj strani bojišta su uzalud pokušavali da okupe svoje jedinice i nagovore ih da istraju. Poginuli su Hunsbruk i Velenštajn, dok je Boneval na jednom mestu ostao okružen sa svojih nekoliko stotina vojnika. Napredovanje austrijske vojske bilo je zaustavljeno duž celog centra bojišta. Samo je Virtemberg držao svoje pozicije na osvojenom brdu, ali ni on nije mogao dalje da napreduje.
Iznenađujući uspeh osmanske vojske je jako uzdrmao austrijsku pešadiju. Na unutrašnjem retranšmanu bataljoni su pružili jak otpor. Otporu pešadije podršku je pružila konjica sa levog i desnog krila. Ebergenji se sa četiri husarske regimente primakao padinom uz Dunav. Konjičke regimente na desnom krilu još se nisu u potpunosti razvile kada je došlo do krize na centru. Savojski je odmah poslao Nadaždija da podrži Ebergenjija.
Na levom krilu, austrijska konjica pod komandom grofa Palfija je napredovala sa 21 konjičkom regimentom. Pod jakom vatrom osmanske artiljerije, regimente su kroz gusto grmlje jahale u zatvorenom redu i odbijale su napade osmanske konjice. Na nekoliko mesta bile su slomljene osmanske linije koje su se stale razdvajati, što je dovelo do njihovog povlačenja koje je omogućilo da se levo krilo austrijske konjice razvije po celom frontu i dođe u kontakt sa Virtembergom koji se borio izolovan. Otpor koji su pružale jedinice Virtemberga kod osmanske baterije je bio jedan od vrhunaca bitke koji je umnogome doprineo uspehu.
Nakon što se uverio u dobru situaciju na levom krilu gde je konjica napredovala, Savojski je pokušao da organizuje situaciju na centru. Jahao je užurbano i ni u jednom momentu nije izgubio hladnokrvnost i nije obraćao pažnju na smrtnu opasnost kojoj se izlagao. Ubrzo je preokrenuo situaciju na centru, podstičući svoje trupe da se hrabro odupru napadima janičara. U jednom momentu uočio je otvoreni bok janičara koji su zatim po njegovom naređenju napali Nadaždijevi i Ebergenjijevi husari. Ovi napadi su dali vremena pešadiji da se reorganizuje.
Ovaj napad konjice je bio toliko uspešan da su janičari zapali u nered, njihovo napredovanje je zaustavljeno, a austrijska pešadija je prekinula povlačenje, okupila se i napala janičare. Rezerva pod komandom Lefelholca se takođe pridružila borbi i uz podršku artiljerije popunjavala praznine, pa se situacija počinjala okretati duž cele linije. Janičari su se borili hrabro i očajnički, ali nisu mogli ponovo da se dovedu u red bez konjice koja se povukla pod pritiskom Palfija. Pokolebali su se i konačno okrenuli bezglavom bežanju prema svojim rovovima među kojima su mnogi pronašli svoj grob, delom zgnječeni u povlačenju, delom pogođeni vatrom i bajonetima austrijske pešadije. Osmanski oficiri su pokušavali na visinama Mišeluka da ih zadrže i okupe. Ebergenjijeva konjica ih je pregazila, a Tatari koji su se nalazili pozadi nisu iskoristili ključan momenat da ih podrže, već su se okrenuli i povukli u pravcu Beograda.
Janoš PalfiIZVOR: WIKIMEDIA COMMONS (JAVNO VLASNIŠTVO)
U međuvremenu, konjica na levom krilu je znatno napredovala prema Vezircu. Još uvek se teško borila sa osmanskom konjicom koja je pojurila sa svih strana da zaštiti logor na mestu gde se i danas nalazi „Eugen Kreutz“. Ali, i ovaj očajnički pokušaj osmanske konjice je odbijen. Što su više austrijske trupe napredovale, bilo je sve divlje i užurbanije povlačenje osmanske vojske koja je napustila logor sa celokupnom artiljerijom, municijom, šatorima i kolima.
Čitava osmanska vojska je bila u povlačenju. Janičarski aga Mehmed-paša i mnogi uglednici među njiima bili su među poginulima. Turk Ahmed-paša je poginuo hrabro se boreći na brdu Karagača. Veliki vezir Damad Ali-paša poginuo je pokušavajući da zaustavi bežanje svoje vojske. Smrtno je ranjen i poneli su ga ka Beogradu, ali je umro na putu u blizini Karlovaca. Vojska je bežala prema Savi. Pojedine osmanske jedinice ostale su odsečene i sa sabljama u ruci su se borile do poslednjeg. Mnogi su se posakrivali u grmlju koje je pokrivalo teren i iskoristili su noć da se povuku. Neki su se skrivali i u obližnjoj šumi na jugoistoku koja se graničila sa bojnim poljem, dok su pojedini bataljoni austrijske pešadije tragali za njima. Nakon petočasovne borbe bitka je bila gotova u podne, a Savojski je iz kancelarije velikog vezira u njegovom šatorskom paviljonu slao prve izveštaje o pobedi. Na „turskom papiru“ on obaveštava Karla da je neprijatelj potpuno poražen i da je zarobljena njegova ratna kancelarija.
Dalja potera za osmanskom vojskom nije bila moguća pre svega zbog iscrpljenosti trupa koje su se borile sa takvom gorčinom i ljutnjom da im je bio potreban odmor. Na svojim pozicijama ostale su do narednog dana. Savojski je punu veličinu svoje pobede saznao tek 10. avgusta, kada je od dezertera saznao da bi nastavljajući gonjenje bio u situaciji da potpuno razbije osmansku konjicu. Spasili su se samo Tatari koji su netaknuti stigli do Beograda.
Iako su prvi izveštaji govorili da je među osmanskom vojskom bilo oko 30.000 poginulih, kasniji istoričari procenili su ove gubitke na oko 6.000. Ovaj broj nije mogao dobro da se proceni nakon bitke. Savojski je u jednom izveštaju pomenuo da je nemoguće utvrditi taj broj „zbog nejednakog i reljefnog terena“.
Gubici austrijske vojske bili su sledeći:
Sukob kod Karlovaca 2. avgusta: 402 mrtvih ili nestalih, 294 ranjenih.
Među retranšmanima 3. i 4. avgusta: 756 mrtvih i ranjenih.
U toku bitke: 2122 mrtva i 2367 ranjena vojnika.
Autor: Nenad Šeguljev/ MOJA TVRĐAVA
