Dana, 26. marta 2021. godine, u petak druge nedelje Velikog posta Njegovo Preosveštenstvo Gospodin Jovan služio je Liturgiju pređeosvećenih Darova u hramu Preobraženja Gospodnjeg u Smederevskoj Palanci.
Ovom prilikom visokoprepodobni arhimandrit Evtimije (Jutreša), nastojatelj manastira Jošanica ispovedio je sveštenstvo jaseničkog namesništva. Episkopu su sasluživali: arhimandrit Evtimije (Jutreša), protojerej-stavrofor i arhijerejski namesnik jasenički Velibor Ranđić, iguman Petar (Dragojlović) nastojatelj manastira Pinosava, jerej Marko Aćimović paroh selevački, protođakon Ivan Gašić, jerođakon Onufrije (Savić) sabrat cetinjskog manastira.
Svojom nadahnutom besedom Preosvećeni Vladika se obratio okupljenom narodu, rekavši:
“Nema nijednog dana, nijednog časa, nijednog perioda u kome hrišćanin nije pozvan da preispituje sebe. U kome nije pozvan da preispita veru u sebi, svoju ljubav prema Bogu i čoveku. U kome nije pozvan da preispita svoj podvig, da preispita svoju molitvu. I tu nema, kao što rekoh, ni dana ni časa, nego je sve vreme čovek prizvan da preispituje sebe. Jer sve dok čovek preispituje sebe on će se onda baviti sobom. Onda će on gledati na sebe, paziti na svoje misli, na svoje reči, na svoja dela, na svoj podvig i onda se neće baviti drugim čovekom. Jer naše nije da se bavimo drugim čovekom, kakav je taj čovek? To je Božije. Jer ma kakav sud mi davali ili dajemo o drugome taj sud nije pravilan. Ma, koliko se mi trudili ali to nije pravilan sud. Jer mi ne možemo da poznamo čoveka onako koliko Bog poznaje čoveka. A, Bog bolje zna naše srce, moje i tvoje, nego što mi sebe sami znamo. Pa, kad mi ne znamo svoje srce, kako i sa kojim pravom možemo i hoćemo da znamo šta je u drugom srcu.
Evo, mi smo ovom predivnom ili kako sveti oci nazivaju svetim periodom Časnog vaskršnjeg posta. I post jeste upravo da nas podseti na sebe. Da preispitamo svoje grehe. Post je upravo vezan sa molitvom, ili bolje rečeno spojen sa molitvom. Onda je post takav ispravan post. Jedno od drugoga se, dragi moji, ne može odvojiti. I tu se zavaravamo strašno. Zato ovaj period jeste period našeg ispita, naše duhovnosti jer čovek koliko posti, koliko se moli, koliko se podvizava to je odraz njegovog duhovnog života. I zato mi u jednoj liturgijskoj molitvi koju smo ovde čuli, braćo i sestre, mi se molimo Bogu da se dobrim podvigom podvizavamo. Podvigom podvizavamo da tok posta završimo, da veru ne okrnjenu sačuvamo. Zašto je Crkva uvela ovu molitvu da tok posta dovršimo? Zato ako smo malo preispitivali sebe i ako smo preslušali sebe, da tako kažem, da kada smo god hteli ili poželeli da se iskreno Bogu molimo, da iskreno postimo, da se što jače i jače molimo, onda upravo onaj nevidljivi, one nevidljive sile napadaju čoveka. I tada mu najviše stvaraju iskušenja, navode ga na razne ružne misli, reči, dela. Zašto? Zato što se đavo najviše plaši posta. Zato što je sam Gospod rekao: “a ovaj rod”, misli se na onaj nečastivi rod, “izgoni se postom i molitvom”. To je i znak ako nas i snalaze iskušenja da smo na pravom putu. Ali ako mi u ovom postu uopšte ne primetimo iskušenja znači onaj nema potrebe da nas posebno iskušava. Taj čovek živi istim životom kao što je živeo i pre posta. Nije pojačao molitvu, nije pojačao post, nije pojačao veru nego njegov post se samo sastoji od toga što više ne jede mrsnu hranu.
A to nije svrha posta. Kada nas post poziva da ne jedemo mrsnu hranu to treba da prihvatimo, to je Crkva propisala, a sam Gospod Isus Hristos je postio, ali i post treba da nas podseća na jaču molitvu, na trud i snažniju veru, na veće milosrđe, na veća dobročinstva. I naravno da živimo po veri u kojoj smo rođeni, koju smo nasledili. Dakle, zato nas Crkva poziva da posebno u ovim danima posta preispitamo sebe. Zato će apostol Pavle kazati “Sad je dan spasenja”. Zašto? Zato što od svakog našeg dana, odnosno od načina na koji živimo u tom danu zavisi ili naše spasenje ili naša duhovna propast. Pa, ako hoćete i naša večnost zavisi od trenutka, opet, po onom jevanđelskom: “sudiću ti u onom u čemu te nađem”. Mi ne znamo kada će Gospod doći, kada će nas pozvati, to nije u našoj moći to nije u našoj snazi. Sad zamislite da nas Gospod zatekne u zao čas. E, zato je post to stalno iščekivanje našeg susreta sa Bogom. I zato, opet, ću ponoviti reči svetog apostola Pavla koji kaže: “Sad je dan spasenja”. To treba da kažemo sebi i onda kada padamo, i onda kada grešimo, i onda kada mislimo da nam nema ustajanja tada ako nisi, brate i sestro, izgubio veru tada sam sebi kaži sad je moj dan spasenja. Zašto? Zato što je moj Spasitelj sa mnom. A gde je Spasitelj tu je i spasenje. Gde je Spasitelj tu je izbavljenje. Gospod je rekao da ne želi da niko od nas pogine nego da ima život večni. Zato je Bog došao, da nam da život večni. I On nam i sada i danas i sutra daje kroz Crkvu i Svete Tajne te vrline, a najviše kroz Svetu Tajnu Pričešća. Zato je poziv uz post da se što češće pričešćujemo, da se što češće ispovedamo, što više kajemo, jer pokajanje svakome treba. Ko to može od ljudi da kaže meni ne treba pokajanje? Može samo onaj koji je sebe obzidao gordošću, koji je utuvio sebi u glavu da je on malo grešan, a neki misle i da su bezgrešni. Niko nema bez greha, ali zato se možemo radovati što nam je Bog dao Sebe, dao Crkvu, dao Pričešće, dao nam post, dao nam molitvu, dao nam pokajanje. A svako pokajanje je ravno Vaskrsenju. Nije se lako pokajati. Nije lako onom ko se uzdao u neku svoju silu, neku svoju moć, neku svoju molitvu, neki svoj podvig. Džaba nam je i post, i molitva i podvig ako ne tražimo silu Božiju da se useli i u post naš i u molitvu našu i u podvige naše, sve nam je to slabo. Jer ne znam kakva dobra dela da činimo to je toliko malo, malo u odnosu koliko grešimo. Ali nama je Bog rekao da ne očajavamo, nemamo potrebe, Spasitelj je tu samo Ga treba stalno nositi u srcu i živeti Bogom. Stalno Boga imati u sebi, a ne ono kako kaže naš narod da se poštapamo Bogom, oprostite što tako kažem, ali to je narodno.
Dakle, na nama je da stalno govorimo sad je dan spasenja jer sutra može biti kasno, večeras može biti kasno. Ali to ne treba da nas plaši, naprotiv, treba da se radujemo susretu sa Bogom. Da li će to biti danas, sutra za sto godina, to je manje važno ali kako da se raduješ susretu sa Bogom ako nemaš Boga stalno u sebi. Ako ne osećaš radost Božiju ali ljudi često ne osećaju radost Božiju zato što su preokupirani radošću ovoga sveta. I ako hoćete pogledajte, nažalost, mi danas čini mi se ne umemo da se radujemo, bar radošću Božijom onom radošću koju apostol Pavle kaže: “Radujte se svagda u Gospodu i opet velim radujte se”. Današnje naše radovanje je više zabavljanje nego radovanje, da kad se radujem da mi trepti i duša i telo, da mi trepti moje celo biće što sam se sreo sa Gospoda i što sam Gospoda primio. Zato post nije cilj, to da znate, već je samo sredstvo. Kao što nam trebaju sredstva da čistimo naše telo da čistimo našu kuću tako nam trebaju vrline kao sredstva da čistimo dušu. A ta sredstva sve nam je Bog dao davši nam Sebe, davši nam Crkvu, davši nam Svetu Liturgiju, davši nam svete vrline a na prvom mestu ispovest, pokajanje i pričešće. Post nije jednostavan, gledano samo sa one spoljašnje strane zato što ne jedemo mrsnu hranu, post ako hoćete nije ni lak. Zašto nije lak? Zato što post traži da se odreknemo starog čoveka, starog Adama koji je neposlušnošću prekršio zapovest Božiju i bio izgnan iz raja. Tog čoveka starog izbacimo iz sebe i da se obučemo u novoga čoveka Gospoda Isusa Hrista. Šta to znači da speremo, i zbacimo staroga čoveka sa sebe? Kog čoveka? Gordeljivog čoveka, samoljubivog čoveka, strasnog čoveka, palog čoveka i da se trudimo da se čuvamo koliko je moguće od greha. Zašto? Zato što greh pomuti i um i razum čovekov, a kada se pomuti um i razum onda čovek više ne vlada sobom. Ne samo što ne čini dobro, nego i ne zna da čini dobro. On ne zna ni da govori o dobru, pomućen mu je razum. Zato nam post služi, kako kažu Sveti Oci, da omekša naše srce da bi se u to naše srce uselio Bog. I zato mi na Liturgiji slušamo: “Gore imajmo srca”.
Mi kad podižemo i uzdižemo srce svoje ka Bogu ne uzdižemo samo sebe nego i sve one koji su oko nas. Zato kad se jedan čovek spasava, spasavaju se mnogi ali kada jedan čovek propada, propadaju i ono koji su sa njim, koji su se poistovetili sa takvim palim čovekom. Koji su pošli za čovekom koji misli da je Bog na zemlji. Kad čovek postaje takav? Onda kad prekrši poslušnost Crkvi, Bogu. Zato da slušamo šta nam Bog kaže i da činimo dobro pa ćemo biti spaseni. Da se molimo Bogu da nam oprosti grehe. Imamo ih i u isto vreme kada si sačuvao veru i kad pogrešiš nećeš pasti u očajanje, iako greh vodi u očajanje, nećeš pasti u očajanje ako čuvaš veru. Ako si pao onda znači da treba da osetiš i taj udarac zašto si pao. Kad padnemo i osetimo bol šta radimo? Ustajemo i gledamo da tu ranu isceljujemo, čistimo, da je mažemo melemima, lekovima. Kada je to potrebno za telo čovekovo šta li je potrebno za dušu čovekovu koju tako često zanemarujemo, a Gospod je rekao: „šta čoveku vredi da ceo svet zadobije a dušu svoju izgubi”.
Čuvajmo veru da bi ona čuvala nas. Čuvajmo post da bi nas post čuvao u poretku. Čuvajmo sebe od zla jer čovek u kome je zlo on misli da je u svakom drugom čoveku zlo. A zlo dobra doneti ne može. Zato neka nam Gospod pomogne da se ispravljamo da se popravljamo. Pao si? Pa ustani! I ovog ću puta pomenuti ono što sam nedavno govorio jedan čovek dolazi kod svog duhovnika da se ispoveda, pa ponavlja iste grehe i kaže mu: “Oče ja sam pao”, očekujući će mu sad duhovnik govoriti neke pouke, a duhovnik mu kaže: “Ustani.” On opet dolazi i opet kaže: “Oče pao sam”, ovaj mu opet odgovara: “Ustani”. I tako bezbroj puta i na kraju naravno da čovek kao što bi smo i mi reagovali se pita šta mi to znači što mi kaže “Ustani.” Naljutili bi se. Šta to znači, oče? Pa, ustani podigni se, poželi da ustaneš, a greh u nama umanjuje i želju i volju za naše spasenje i umanjuje želju i volju da činimo dobro.
Neka nam Gospod pomogne i molitve svih Svetih da prebrodimo ovaj post ili bolje rečeno da ga provedemo u miru koliko je to moguće u vremenu u kojem živimo i u onome šta nas sve i ko nas sve okružuje da provedemo u miru. A čovek ako ima mira Božijega u sebi on neće ni primetiti mnogo ili ga neće mnogo oštetiti ni iskušenja i ne znam šta sve, ali kad nema mira mi smo nespokojni, mi smo nemirni, mi smo nezadovoljni, a čovek je nezadovoljan zato što hoće svoju volju da vrši umesto volje Božije. Neka nam Gospod pomogne i blagoslov Božiji da bude sa vama”.
Posle kratkog posluženja u sali parohijskog doma usledilo je čitanje referata na temu “Vi ste miomir Hristov” koji je pripremio i pročitao otac Miloš Nikodijević paroh ratarski. Posle čega je usledila konstruktivna rasprava i komentari na pročitan rad. A nakon toga usledila je trpeza ljubljvi koju je pripremilo bratsvo ovoga hrama.
Vladimir Stepanović, đakon
