Autor – tekst i foto – Nataša Miljević
Manastiru Koporin, bilo da ste iz šumadijske ili braničevske eparhije ili odnekud drugde iz srca naše lepe Srbije, uvek se nekako sa posebnom duhovnom čežnjom vraćate.
I bilo da su to manastirske slave u avgustu, kada su Svete mošti velikog viteza i vladara otvorene za celivanje i poklonjenje, bilo da je to nedeljnim i prazničnim Svetim Liturgijama kada se molite ili dolazite da biste samo udahnuli vazduh ovog Svetog mesta nekim drugim danima, tamo vas čeka on – veliki Despot i njegov plemeniti duh. A ovo je mesto počivanja i još jednog duhovnog diva novijih vremena – našeg dragog blaženopočivšeg oca Save, protosinđela Koporina.
Može se o Despotu, a i o ocu Savi govoriti mnogo i njegova duhovna čeda znaju i osećaju da nas on sve odande, iz Carstva Nebeskog gde mu je sada jedino mesto, posmatra i štiti, ako mu se molitvama i srcem obratimo. A sve ostalo, videćete i osetiti sami, kada zakoračite na kapiju ovog rajskog naselja. A možda će vam i ovaj mali omaž velikom Svetitelju i ove fotografije svetinje i polja oko nje pomoći da se prisetite ko ste, gde ste i kuda i kako koračate, uz Boga ili onom drugom stranom, kojom svaki Srbin, ako nekom životnom nevoljom nateran i krene, mora natrag, onim uskim putem svojih predaka, jednim jedinim kojim i može i sme, uz Hrista.
Izvod iz Žitija despota Stefana
… kad je utvrdio pravo prijateljstvo sa zapadnim (vladarima), kad je u grad po imenu Budim išao, gde su se sabrali zapadni kraljevi i druga gospoda kod kralja ugarskog, (koji je trebalo da ide) u Konstancu i Rim na krunisanje, despot Stefan je iznad svih i pred svima najsvetliji bio i više od drugih video se kao mesec među zvezdama, i iz daleka svako ga je (mogao) opaziti; svi njegovi saveti (behu) čvrsto na (svom) mestu…
…Ovaj (despot Stefan) imaše pravo da i blagorodnim kraljevima i slavnim vitezovima dodeljuje (viteška) odličja, tako da su se oni ponosili, (smatrajući da su iznad) kraljevih (vitezova), govoreći: „Meni despot dade viteški čin.”
Konstantin Filozof
Viteški red Zmaja formiran je 12.12.1408. godine, a osnovao ga je ugarski kralj, kasniji rimski car Žigmund Luksemburški. Red je za zaštitnike izabrao svetog Đorđa i svetu Margaretu, a razlog osnivanja reda je bio zaštita hrišćanske Evrope i hrišćanskih vrednosti koje su bile ugrožene od mlade azijske civilizacije koja je imala ambiciju (nameru) da agresivno nametne svoju veru i kulturu.
Dvadeset četiri najdostojnija evropska viteza tog doba, ličnosti visokih moralnih principa, elita u najširem značenju tog pojma bili su članovi prvog reda Zmaja. Počasno mesto prvog viteza prema osnivačkoj povelji – prvi među jednakima – bio je despot Stefan Lazarević, gospodar Srbije.
izvodi sa manastirskog sajta http://manasija.rs/istorija/viteski-red-zmaja/
Sveti Stefan Lazarević, kasnije Despot srpski po Kosovskom boju, beše jedno od sedmoro čeda svetih roditelja – u narodu poznatih kao car Lazar i carica Milica, rođen u osvit sudbonosnih dešavanja po zemlju Srbiju, okruženu tada, krajem XIV veka sa svih strana neprijateljima, a na putu velikom Osmanlijskom carstvu koje se nezadrživo uputilo u osvajanje hrišćanskih teritorija na živopisnom Balkanu, stalnoj meti i raznih drugih osvajača – Ugara, Huna, Mletaka, pa na kraju i Turaka… Po ocu Hrebeljanović, po majci Nemanjić, od roda junačkog, svetiteljskog i kraljevskog, sa krvlju Stefana Nemanje, Svetog Save i svih svetih Nemanjića potom i najviše svog dede Jug Bogdana – Vratka Nemanjića, praunuka Vukanovog, Stefan je zadobio vrhunsko hrišćansko vaspitanje jednog kraljevića, ali i ratnika i monaha ujedno, kakvo se samo na dvorovima srednjeg veka moglo zadobiti. Sve ovo, u minijaturi, ali samo po obimu, ne i suštini, upravo se ogleda u jednoj od najlepših pesama naše književnosti tog doba – Slovu ljubve ili Reči ljubavi koju on ovako divno napisa:
Slovo ljubve
Stefan despot,
najslađemu i najljubaznijemu,
i od srca moga nerazdvojnome,
i mnogo, dvostruko željenome,
i u premudrosti obilnome,
carstva mojega iskrenome,
(ime rekavši),
u Gospodu ljubazan celiv,
ujedno i milosti naše,
neoskudno darovanje.
Leto i proleće Gospod sazda,
kao što i psalmopevac reče,
i u njima krasote mnoge:
pticama brzo, veselja brzo preletanje,
i gorama vrhove,
i lugovima prostranstva,
i poljima širine;
i vazduha tananog
divnim nekim talasima brujanje:
i zemaljske daronose
od mirisnih cvetova, i travnosne;
ali i same čovekove prirode
obnavljanje i veselost
dostojno ko da iskaže?
Ovo sve, ipak,
i druga čudna dela Božja,
koja ni oštrovidni um
sagledati ne može,
ljubav prevazilazi.
I nije čudo,
jer Bog je ljubav,
kao što reče Jovan sin gromov.
Varanje nikakvo u ljubavi mesta nema.
Jer Kain, ljubavi tuđ, Avelju reče:
„Iziđimo u polje“.
Oštro nekako i bistrotečno
ljubavi je delo,
vrlinu svaku prevazilazi.
Ljubav David lepo ukrašava,
rekavši: „Kao miro na glavu,
što silazi na bradu Aronovu,
i kao rosa aermonska,
što na gore silazi Sionske“.
Uzljubite ljubav,
mladići i devojke,
za ljubav prikladni;
ali pravo i nezazorno,
da mladićstvo i devstvo ne povredite,
kojim se priroda naša
Božanskoj prisajedinjuje,
da Božanstvo ne uznegoduje.
Jer apostol reče:
„Duha Svetoga Božjega ne rastužujte,
Kojim se zapečatiste
javno u krštenju“.
Bejasmo zajedno i jedan drugom blizu,
bilo telom ili duhom,
no da li gore, da li reke
razdvojiše nas,
David da reče: „Gore Gelvujske,
da ne siđe na vas ni dažd, ni rosa,
jer ne sačuvaste Saula,
ni Jonatana“!
O bezloblja Davidova,
čujte, carevi, čujte!
Saula li oplakuješ, nađeni?
Jer nađoh, reče Bog,
čoveka po srcu mome.
Vetrovi da se s rekama sukobe,
i da isuše,
kao za Mojsija more,
kao za Isusa sudije,
ćivota radi Jordan.
Eda bi se opet sastavili,
i videli se opet,
ljubavlju se opet sjedinili
u samom Hristu Bogu našem,
Kome slava sa Ocem
i sa Svetim Duhom
u beskrajne vekove,
Amin.
Napisana kao vrsta poeme u prozi, u akrostihu, gde svako početno slovo strofe predstavlja jedno od slova naslova, pa ih tako i ima ukupno deset, najviše po formi podseća na apostolske poslanice koje u Novom Zavetu možemo naći kao vrstu poučnih pisama, u kojima se sveti apostol Pavle obraćao raznim crkvama ustanovljenim po Maloj Aziji po Raspeću i Vaskrsenju Hristovom. Svakako da je osnovu obrazovanja Despota Stefana upravo i činila potka zasnovana na Starom i Novom Zavetu koje on često i citira u ovoj predivnoj pesmi ljubavi. Iako pisana u dramatičnom vremenu, usred velikih prevrata u Srbiji, Stefanove borbe da zajedno sa majkom Milicom, posle izgubljenog Boja na Kosovu, održi celovitost zemlje, taktizirajući i sa okolnim susedima, a pregovarajući sa Turcima, pateći za rođenom sestrom Oliverom zatočenom kod turskog sultana, boreći se sa željama brata Vuka i sestrića Đurađa Brankovića da rasparčaju Srbiju, ova pesma govori o ljubavi i pomirenju, odnosno velikoj želji za mirom. Ne možemo sa sigurnošću tvrditi kome je naslovljena, jer je to i ostalo nedorečeno, ali se može pretpostaviti da se radi najverovatnije o Vuku Lazareviću po dva detalja – očigledno je posvećena muškarcu i citira se starozvetni sukob Kaina i Avelja, rođene braće, kao što su Stefan i Vuk i bili, u zavadi, koja se u prvom slučaju završila bratoubistvom, a u ovom, tragičnim turskim pogubljenjem Vukovim.
Slovo ljubve je uprkos svim ovim okolnostima u kojima je pisana jedna divna, skoro renesansna oda ljubavi i radosti, oda lepoti prirode, ljubavi prema bratu ali i prema Bogu, ljubavi i čulne i duhovne, od ovoga i onoga sveta. To je poziv na pokajanje, i svoje i bratovljevo, na milost i povratak u doba detinjstva kada su, budući bliski po godinama, morali biti bliski i po srcu i duši. To je i nada u milost Božju, u moćnu ruku Promisla koja će ih opet spojiti, jer im je krv jedna, ista. To je i vapaj brata koji plače nad čudnim tokovima želje za vlašću i želje za očuvanjem Srbije koje su ih i razdvojile, sve u jednom… u ovoj kratkoj, ali velikom ljubavlju preplavljenoj pesmi, jednom od suštinskih i najboljih kratkih dela naše srednjovekovne književnosti.
Telo Despota Stefana Lazarevića – Svetog Stefana, sada počiva u manastiru Koporin, a ,,Slovo ljubve“, izvezeno pozlatom, možemo videti u priprati manastirske crkve njemu posvećene, povremeno izloženo, kao večni pomen ljubavi jednog velikog vladara, svetitelja i ratnika.
„… Bejasmo zajedno i jedan drugom blizu,
bilo telom ili duhom,
no da li gore, da li reke
razdvojiše nas…
… Eda bi se opet sastavili,
i videli se opet,
ljubavlju se opet sjedinili
u samom Hristu Bogu našem,
Kome slava sa Ocem
i sa Svetim Duhom
u beskrajne vekove,
AMIN“
Cela naša sveta Srbija posuta je tim biserima zahvalnosti – svetim manastirima svete loze Nemanjića, istinske i verujuće dinastije u Srba, Bogom posvećene.
Manastir Koporin, smešten u Braničevskoj eparhiji između Velike Plane i Smederevske Palanke je tako zadužbina baš Svetog Despota Stefana Lazarevića, sina velikog cara Lazara Hrebeljanovića i velike carice Milice, rodom od Nemanjića, po smrti muža monahinje Evgenije, kasnije velikoshimnice Efrosinije. U moravskom stilu sazidan, početkom XV veka, posle bitke kod Angore, u kojoj Sveti Stefan dobija titulu despota i podiže manastir i crkvu posvećenu Svetom Arhiđakonu i Prvomučeniku Stefanu u znak zahvalnosti za dobijenu bitku i izlečenje posle ranjavanja, kako su sveti Nemanjići inače radili da bi se zahvalili svome Tvorcu, po ugledu na Svetog cara Konstantina Velikog, rodonačelnika reda hrišćanskih pravoslavnih careva. Mošti Svetog Stefana su smeštene u glavnoj manastirskoj crkvi i otvaraju se na dan manastirskih slava, 01. I 15. avgusta, kada mnogi poklonici iz zemlje i dijaspore dolaze na poklonjenje velikom despotu velikog oca. Posle burnog istorijata u vreme turske vladavine, danas je to ženski manastir, Bogomolja posebno za bezdetne venčane supružnike. Broj beba rođenih tako molitvama duhovnika manastira se broji na stotine.
Stefanove zadužbine i zdanja u Srbiji su brojne – preko Koporina i Manasije, Vavedenja u Vinči, Beogradske tvrđave i Beogradske Mitropolije, prve prestonice u Kruševcu, Novog Brda, manastira Kalenić, Rudenica, Tresije, Kastaljan, Pavlovac, tvrđave Golubac, manastira Blagoveštenje- Gornjak itd. Upravo je Beograd po prvi put postao srpska prestonica baš za vreme njegove vladavine, doživevši poseban procvat ne samo ekonomski i arhitektonski, već i u kulturnom i književnom smislu, jer Sveti Stefan beše jedan od najboljih književnika svog vremena.
Ogromno poštovanje i ljubav postoji prema našem Despotu i u srcima vitezova širom Evrope, što se najbolje može osetiti i videti na Viteškom turniru koji se odvija svakog avgusta pod zidinama njegove druge velike zadužbine – manastira Manasije .
O njemu se zaista može pisati mnogo, ali se suština iskazuje, ne samo njegovim svetiteljstvom i bezbrojnim čudima koja se u Koporinu dešavaju, već i rečju kojom je tako divno vladao, a posebno viteštvom, mačem i štitom kojima odbrani i zadrža srpske zemlje, tako da je ime Srbije, na čelu sa njim, zvonilo tadašnjom Evropom kao ime zemlje prvo hrišćanske, a potom i neobično hrabre i kulturne kolevke jednog malog i srčanog naroda kome on beše i vožd i svetilo.
