Počelo je marševima, nastavljeno karanfilima, a danas opstaje uz šarenu lepezu poklona i romantičnih iznenađenja. Oštrica zahteva vremenom je otupela, a dani borbe za prava žena potrebni su kao i pre više od sto godina. I žene 21. veka mogle bi mnogo da učine – samo da su malo zahtevnije.
Priča o velikom danu za žene, ali i društvo, datira s početka dvadesetog veka, od demonstracija Čikagu i Njujorku. Prvi nacionalni Dan žena obeležen je 1909. godine u Americi, a za međunarodni karakter Osmog marta zaslužan je marš u Njujorku 1910. kada je više od 15.000 radnica izašlo u protestnu šetnju tražeći veće plate, kraći radni dan, zabranu dečijeg rada i pravo glasa.
Te iste godine, na Socijalističkoj internacionali u Kopenhagenu, 8. mart je proglašen Međunarodnim danom žena, na inicijativu Klare Cetkin – u znak sećanja na štrajk tekstilnih radnica. Prvo obeležavanje bilo je u Austriji, Nemačkoj, Švajcarskoj i Danskoj.
Bio je to dan radničke klase, dan kada se izlazilo iz kuća, fabrika i uz parole marširalo ulicama. Onda se nisu očekivali pokloni, već zahtevala ekonomska i politička jednakost sa muškarcima, kao i socijalna prava. Taj glas daleko se čuo i ponavljao svake godine. Za pravo glasa, i ostala prava koje mi danas olako shvatamo, ženama su bile potrebne decenije da se izbore. Bila je to duga borba, koja do današnjih dana nije izvojevala apsolutnu pobedu.
